Sećanja Filipa Davida: U potrazi za odgovorima

Dobitnik NIN-ove nagrade želeo je da bude novinar, godinama je radio kao dramaturg na televiziji i kao scenarista nekih od najpoznatijih domaćih filmova, a najdragocenije mu je to što sa suprugom Verom učestvuje u odrastanju unuka Ani i Lea

Iako je u karijeri dobio brojne nagrade i za filmove i za knjige, dramaturgu i piscu Filipu Davidu (75) nijedna nije bila toliko bitna kao NIN-ova. Ne zbog toga što je to najprestižnije književno priznanje kod nas, nego zato što je on poslednji iz velike književne četvorke, uz Danila Kiša, Borislava Pekića i Mirka Kovača, koji ju je dobio. Na dodeli, obradovan ali i iznenađen priznanjem za “Kuću sećanja i zaborava”, upitao je zajedničke poznanike da li je izneverio svoje velike životne i književne prijatelje.
- Sva trojica, i Danilo i Bora i Mirko, svako u svoje vreme, dobili su NIN-ovu nagradu. Prisustvovao sam tim svečanostima i radovao se zajedno s njima. A sad nikog od njih nije bilo, jer su svi otišli prerano, i to mi je bilo veoma tužno. Kad su mi ljudi koji su ih poznavali rekli da ih nisam izneverio, već mi je bilo lakše, i drago mi je da sam im se i po tome pridružio. Priznanja, bar za mene, nisu baš toliko važna, ali ovaj put bilo je drugačije, imao sam utisak da sam ostao veran našoj književnoj grupi i svojim prijateljima - otkriva Filip David.
Dar za pisanje pokazao je još u osnovnoj školi, kad je njegov rad pobedio na školskom konkursu.
- Imao sam devet godina i bio sam najbolji u konkurenciji od oko četiri hiljade đaka. Za klinca koji je prvi put nešto napisao, bilo je to sjajno. Opisao sam jedan porodični ratni doživljaj, kad smo kao izbeglice koje su se iz Kragujevca sklonile u Vojvodinu morali pešice da idemo od Manđelosa do Rume. Nemci su praznili sela i vodili živalj u logore ne bi li saznali nešto o partizanima. Moj mlađi brat Miša bio je beba, majka ga je nosila u naručju, a ja sam imao dve-tri godine i jedva sam hodao uz nju. Majka je znala da će nas, ako zaostanemo, ubiti bez milosti, pa me je, znajući da mnogo volim trešnje, ohrabrivala rečima: “Vidiš drvo u daljini? Ako dođemo poslednji, od trešanja neće biti ništa.” I nekako smo stigli. Sve to napisao sam u sastavu, koji je objavljen na prvoj strani časopisa “Pionir”. Kao pobednik, dobio sam foto-aparat, za koji tada nisu mogli da se nabave filmovi, pa je samo stajao i skupljao prašinu. A silno sam želeo drugu nagradu, kožni fudbal, jer sam s drugarima iz kraja pikao krpenjaču.
Mada je tada imao devet godina, osećao se kao pisac.
- U to vreme, 1949. godine, ratni događaji su još bili sveži, pa sam priznanje možda dobio i zbog toga. Ali zbog toga sam se opredelio da nastavim da pišem i učestvovao sam na mnogim konkursima. Čim bih video neki, poslao bih rad, a dobio sam i dosta nagrada. Zahvaljujući njima, upoznao sam i slavne književnike Branka Ćopića, koji me je čak i zapamtio, i Miru Alečković. Imao sam s njima divan susret pred kraj osnovne škole i, kao i svakom detetu, veoma su mi imponovali. Možda sam zbog toga i nastavio da pišem s još većim žarom.
Umesto književne, maštao je o novinarskoj karijeri, a prve radove u časopisu “Mladost” počeo je da objavljuje još kao srednjoškolac. Kasnije je radio i za druge omladinske časopise, pišući tekstove, komentare, reportaže, i svi su verovali da će biti dobar novinar.

Ipak, upisao je jugoslovensku i svetsku književnost, jer je verovao da će se baviti pisanjem.
- Bio sam na drugoj godini fakulteta kad su me pozvali iz Savremenog pozorišta da dođem kao mlađi dramaturg. Tamo je već bio pisac i prevodilac Dragoslav Andrić, sedeo sam s njim u sobi i učio. U međuvremenu sam u književnim časopisima, poput “Vidika”, objavio i prve priče, a kasnije sam upisao i dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Shvatio sam da s književnošću mogu da budem samo profesor u srednjoj školi, a nikad nisam maštao o tome. Književnost sam odabrao da bih malo više čitao i ušao u literarni svet. U Savremenom pozorištu sam otkrio da je dramaturgija prava stvar za mene i diplomirao sam na FDU. Ubrzo je u pozorište došao Vasilije Popović, pisac i reditelj, poznatiji pod pseudonimom Pavle Ugrinov, koji je bio jedan od urednika televizije u nastajanju. Dramska redakcija je bila u začetku i Pavle me je pozvao da pređem kod njih. Bila je to velika čast, a o televiziji se tada nije znalo gotovo ništa, osim da postoje neki prenosi i da se redakcije tek formiraju. Praktično sam učestvovao u stvaranju dramskog sektora. Miroslav Karaulac i ja smo radili s piscima, mlađima i starijima, koje smo okupili da bismo pravili program.

U ono vreme, snimanje je ličilo na rad u pozorištu. Nije bilo magnetoskopa i svaka drama se spremala po mesec ili dva, a on je s kolegama odlazio na kontrolne probe.

- Na podu su bili iscrtani smerovi kretanja aktera i radile su se samo statične scene. Sve je bilo sabijeno, jer nije bilo izvodljivo da se neki kadar snimi jednog dana, a drugi tek nekoliko nedelja kasnije. Takođe, nije bilo vremena ni za presvlačenje ili menjanje scenografije, a često se događalo i da kamere uđu u kadar. I to se tolerisalo, gledaoci se nisu bunili. Kako je vreme odmicalo, dramski program postajao je sve značajniji, a ugledali smo se na britanski BBC i njihove čuvene drame. Odlazio sam na razgovore s našim poznatim piscima, od Oskara Daviča i Veljka Petrovića do Eriha Koša i Antonija Isakovića, pokušavajući da ih ubedim da napišu nešto. Oni su se, međutim, plašili televizije, za njih je to bila novina i nisam uspevao da ih nagovorim. Pristajali su samo na to da adaptiramo poneku njihovu pripovetku. Mlađi stvaraoci, moji vršnjaci, oberučke su prihvatali da pišu, jer su znali da im televizija donosi brzu afirmaciju. U to vreme postojali su beogradski, zagrebački i sarajevski studio, a naši dramski termini ponedeljkom i sredom uveče praznili su ulice u gradovima i bili su gledani svuda u Jugoslaviji. Ako ti jedna drama bude prikazana, postajao si poznat u čitavoj zemlji.

Televizija je onda organizovala i dva konkursa, jedan veliki, anonimni, na koji je stizalo i po četiri hiljade tekstova, i interni, na kojem je učestvovalo po desetak pisaca. Zahvaljujući tome, bez problema je uspevala da popuni dva celovečernja termina. Filip David je bio na čelu Dramske redakcije u zlatno doba, sve do početka devedesetih. Uporedo s radom na televiziji, radio je i kao dramaturg, koscenarista i scenarista na nekim od najznačajnijih filmova, od “Okupacije u 26 slika” i “Pada Italije”, do “Ko to tamo peva” i u skoro svim Paskaljevićevim filmovima. Mnogi od njih nagrađivani su na festivalima širom sveta. “Bure baruta” su kritika u Veneciji i “Felix” proglasili za najbolji evropski film, “Poseban tretman” nagrađen je u Kanu, “San letnje noći” u San Sebastijanu, dok su “Optimisti” osvojili Gran pri u Valjadolidu i Ženevi. Kad je s grupom kolega koja je osnovala nezavisni sindikat da bi odbranila kodekse profesionalnog ponašanja dobio otkaz na televiziji, usledio je poziv da dođe na FDU i predaje dramaturgiju. Tu je ostao četvrt veka, sve do penzije. Rad sa studentima bio mu je dragoceno iskustvo.
- Uvek sam im govorio da, ako hoće da budu pisci, kad izađu s fakulteta zaborave sve što smo govorili o teoriji i potrude se da pronađu svoj put. Neke od najgorih drama napisali su moji dragi profesori, koji su znali sva pravila, a ona u književnosti nisu mnogo bitna. Mnogi su se čudili što tako govorim, ali svako treba da nađe svoj put. Važno je samo mnogo čitati, jer oni koji to čine kad-tad požele i da pišu. Nije loše imati velike uzore poput Andrea Žida, Franca Kafke, Tomasa Mana, Vilijema Foknera, ali u jednom trenutku morate da se odvojiti i krenete svojom stazom. Od njih možete naučiti šta je zaista važno, ali ako želite da napišete pripovetku, roman ili nešto treće, morate da imate na umu samo dve stvari: da zaista želite to da napišete i da budete ubeđeni da to baš niko na ovom svetu ne može uraditi bolje od vas. Nije lako dostići tu dozu samouverenosti, ali isplati se.

Sa studentima je mnogo i razgovarao pre nego što bi za ispite napisali jednočinke, celovečernje ili televizijske drame. A mnogo je i naučio od njih.
- Nema većeg zadovoljstva za profesora nego kad se na ispitu pojavi student s dramom koja ima sve kvalitete, kad zajedno dođete do nekog cilja i posao uradite kako treba, mada sam poslednjih godina osećao i neko nerazumevanje, jer su došle nove tehnike i tehnologije. Kompjuteri su veoma ubrzali pisanje, pojavila se i blogovska književnost, i sve to, imam utisak, ide u sasvim drugom pravcu od onoga koji sam godinama posmatrao i doživljavao kao književnost. I ne samo ja, nego i cela moja generacija. Kad sam s Mirkom Kovačem razgovarao o tome šta su nam kompjuteri doneli, odnosno koliko su ubrzali način na koji se piše, rekao mi je: “Znaš, Filipe, mi smo poslednji dinosaurusi jednog shvatanja književnosti.” I to je tačno, ta literatura na kojoj smo mi vaspitavani i naučeni postoji samo u tragovima, ali nije mejnstrim.

Imao je sreće da se pojavio na književnoj sceni u vreme kad i njegovi veliki prijatelji, sjajni pisci Danilo Kiš, Borislav Pekić i Mirko Kovač. Zajedno su počeli da objavljuju, najpre u “Vidicima”, a onda su im i u “Prosveti” izašle knjige.

- To nas je zbližilo, imali smo istovetne poglede na književnost i pisanje. Bili smo grupa koja se redovno sastajala, razgovarali smo o literaturi, čitali jedni drugima ono što smo napisali. Svi su bili sjajni pisci, vrlo daroviti, veoma inteligentni i obrazovani. Danilo je bio briljantan, najbolji student svetske književnosti svih vremena. Svi su se veoma temeljno pripremali za svako delo. Bora je, pišući novo delo, “završavao i po dva-tri fakulteta”, jer mu je, kao i Miru i Danilu, bilo najvažnije da sve bude verodostojno, tačno, bez greške. To što sam imao takve prijatelje, od kojih sam uvek mnogo učio, bila je izuzetno srećna okolnost u mom životu. Sastajali smo se kod nekog od nas, pa bismo čitali ono što smo napisali, diskutovali, kritikovali. Danilo je pročitao jednu moju priču i rekao mi je: “Slušaj, imaš polovinu priče, druga ti fali.” Poslušao sam ga, seo i napisao ponovo, i to je jedno od mojih najboljih dela. Kad nam je čitao “Baštu, pepeo”, svi smo bili veoma uzbuđeni, znali smo da je to remek-delo. Jedni drugima smo posvećivali priče i te posvete rasute su po našim knjigama. Tragovi o druženjima nalaze se po njihovim dnevnicima, i to je gotovo jedino što je ostalo, neka vrsta sećanja i uspomena na to divno prijateljstvo, nenarušeno do kraja. Svi oni su s ovog sveta otišli prerano, nažalost. Zbog toga mi je bilo važno saznanje da ih s “Kućom sećanja i zaborava” i “Ninovom” nagradom nisam izneverio.

Filip David tvrdi da mu pisanje pruža dosta zadovoljstva kad delo uradi kako treba i kad je i sam zadovoljan.
- Ali, u pisanju ste uvek početnik. Koliko god knjiga napisali, kad počnete novu, ne znate kako će se to završiti. Iskustvo tu ne pomaže mnogo, jer ne smete da se ponavljate i da koristite šablone.

Svako novo delo nosi uzbudljive susrete s čitaocima. Doskora se s njima susretao povremeno, a poslednjih meseci posetio je mnoga mesta u Srbiji i doživeo prijatna iznenađenja.
- Shvatio sam da ima veoma dobrih čitalaca, posebno u unutrašnjosti, koja gotovo i da je zamrla, jer su mnoge fabrike i preduzeća zatvoreni, skoro da ništa ne radi. Biblioteke imaju vrlo važnu ulogu, postale su mesta okupljanja ljudi željnih knjiga i razgovora. Najprijatnije je kad vam neko priđe s vašim delom, pokaže koliko je mnogo rečenica podvukao i kaže da mu je ono mnogo značilo u teškim životnim trenucima. To je odlična nagrada za pisca, da shvati kako, iako mu to ponekad izgleda nemoguće, knjiga ipak dođe do čitaoca i nešto mu znači. Takvih ljubitelja pisane reči bilo je dosta, i to je ono što me motiviše da radim i dalje. Generalno, autoru je teško da zamisli da ga čitaju jedan ili dvojica ljudi; deset je već neverovatno. A kad se nađete oči u oči s njima, bojite se da ih ne razočarate. Uvek sam govorio da je za njih možda i bolje da pisca ne upoznaju, nego da ga samo zamišljaju. Kad knjiga izađe, vi s njom nemate više ništa, u izlozima vidim samo još jedan naslov, to nekako više nije moje. Ali, s druge strane, ako je čitalac dobar, a svi nekako tragamo za njima i nema ih mnogo, on otkrije i više od onoga što ste vi želeli. Čita dubinski i može i sam da dodaje, nadograđuje, pa knjiga ima onoliko verzija koliko ima dobrih čitalaca. Sretao sam dosta takvih. Jedna gospođa mi je na promociji u Crnoj Gori zahvaljivala, a nisam ni znao zbog čega. Pisana reč može da zabavi, da pruži lepe trenutke čitanja ili čak i da uteši u nekoj teškoj situaciji. Ne mogu to da objasnim, ali u takvim susretima shvatite da to što radite ima nekog smisla. Kad ne bi bilo tog kontakta, čovek bi pišući mogao da padne i u neku vrstu depresije.

Privatno, Filip David pedeset godina živi s istom ženom, suprugom Verom, profesorkom fizike. Predavala je u Srednjoj medicinskoj školi i oduvek je mnogo čitala, jer veoma voli književnost. Često zajedno idu i na njegove promocije, zanimaju je reakcije ljudi.

- Vera pazi da ne postanem dosadan, pošto umem i da se raspričam. Obično stoji negde u poslednjem redu i kad vidi da sam se malo zaneo, samo mi da znak. Onda presečem priču, ponekad i u pola rečenice, jer ljudima pažnju možete držati najduže pedesetak minuta.

Oboje mnogo vremena posvećuju unucima, sedmogodišnjoj Ani i troipogodišnjem Lavu, koje su im podarili kćerka Hana i zet Vartan Baronijan. Ani je čak bila i pomalo ljubomorna kad je deka posle nagrade počeo da se pojavljuje na svim televizijama, pa je pitala roditelje: “Zbog čega ja ne mogu da se pojavim na televiziji, a ne samo deka?”
- Mnogo vremena posvećujemo unucima, i kad vidimo koliko je truda, ljubavi i pažnje potrebno za odgajanje dece, često se zapitam kako smo uspeli da odgajimo sopstvenu – kćerku Hanu i sina Danijela. Supruga kaže da je bilo lakše, jer smo bili mlađi. Zanimljivo je posmatrati ta mala stvorenja iz početka, od trenutka kad se rode, do prvog zuba, koraka, reči. Kad dete raste i postaje znatiželjno, uvek je čudo. Unuka me je, kad je imala samo četiri godine, pitala: “Deko, zašto postoje ljudi?” Tu rečenicu sam ubacio i u roman, a to je jedno od glavnih pitanja, koje već odavno postavljaju filozofi i svi drugi naučnici. Jer, ako znate zašto postoje ljudi, onda znate i ima li život uopšte smisla - smatra Filip David.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 646.