Nataša Janjić: U skladu sa celim svemirom

Poznatu hrvatsku glumicu, koja je igrala i u nekoliko naših filmova i serija, reditelji najčešće vide kao krhku dramsku heroinu, a ona je trenutno u fazi kad bi se samo glupirala i zabavljala publiku

Glumicu Natašu Janjić (33) naša publika zna kao Ankicu iz “Naše male klinike” i Maju iz serije “Na terapiji”. Maja je bila i u filmu “Atomski zdesna”, a Katarina u ostvarenju “Sveti Georgije ubiva aždahu” - oba u režiji Srđana Dragojevića. U “S/Kidanju” reditelja Stevana Filipovića igrala je Kiki. Lepa Splićanka ostvarila je, naravno, brojne velike i lepe filmske, televizijske i pozorišne uloge u rodnoj zemlji. Sa njenim junakinjama lako smo se upoznali zahvaljujući internetu i televiziji, a onda nam se konačno pružila prilika da je vidimo i na daskama koje život znače. Sa teatrom “Planet Art” i hit komedijom “Ritina škola” nedavno je gostovala u beogradskom Narodnom pozorištu, gde je publika oduševljeno aplaudirala njenom talentu. Po završetku izvođenja upoznali smo neposrednu i veomu ljubaznu mladu ženu, koja je, iako umorna, strpljivo pozirala fotografu našeg magazina.
Pripremajući se za intervju pronašla sam veoma zanimljive podatake o crvenokosoj glumici. Mnogi verovatno ne znaju da je paralelno sa glumom upisala i novinarstvo. Želela je da ima alternativu. Novinarka nije postala, ali smo je ipak pitali koje bi pitanje prvo postavila nekoj poznatoj glumici da je kojim slučajem ostala u novinarstvu i od urednika dobila zadatak da je intervjuiše?
- Upravo ovo što ste vi mene sad pitali. Znači, bila bih na dobrom putu.

Zbog čega je komedija “Ritina škola”, s kojom ste gostovali u našoj prestonici, važna za vašu pozorišnu karijeru?
- Jako volim “Ritu”. Reč je o odličnom tekstu Vilija Rasela, koji je Marko Torjanac, glumac, reditelj i direktor pozorišta “Planet Art”, vešto preveo i transponovao na naše govorno područje, i zaokružio ga tematski na sve ono što prepoznajemo kao goruće probleme i pitanja kod nas. Sa Markom delim sličan ukus, pa smo ovaj komad u celini zajednički otkrivali i gradili. Reč je o komediji koja nije na prvu loptu, već gledaoce ostavlja s pitanjima i razmišljanjima. Nas dvoje se na sceni odlično dopunjujemo. Veliki broj izvođenja i gostovanja, kao i nagrada, kako za predstavu, tako i za pojedinačna glumačka dostignuća, potvrđuju da je reč o uspešnom komadu, koji će sigurno još dugo živeti.

Da li je lakše igrati komedije ili drame? U kom žanru se vi najbolje osećate?

- Najviše uspeha i nagrada ostvarila sam za uloge u komedijama, ali najčešće sam glumila u dramama. Dugo su me pratile. Mislila sam da je to viša vrsta umetnosti, ali danas se komedije i ja otvoreno volimo. One najbolje prate duh vremena i ukusa publike, a s njima je još zanimljivije “podvaliti”, to jest preneti publici poruku. Takođe, zahtevaju veliku glumačku veštinu.

Predstava “Ritina škola” bavi se pitanjem šta se događa u društvu koje ne ceni znanje. Kako vi vidite taj problem?
- Tako da ne znam odakle pre da krenem da ga analiziram. Mediji sistematski rade na zatupljivanju gledalaca, informacije na internetu nastaju i nestaju tolikom brzinom da gube na važnosti i verodostojnosti, školstvo kao da posustaje bici za edukaciju mladih, toliko je izazova i prepreka. Ova predstava ima nameru da pokaže šta se dešava s osobom koja želi da zna više da bi shvatila kako da živi bolje, kako da razume svet oko sebe. Bez kulture i umetnosti ugušiće nas turbo-folk, a politika će izgledati upravo ovako kako izgleda, bezglavo i nepošteno.

Na kakva razmišljanja vas je podstakla ova priča kad ste prvi put pročitali scenario?
- Sledila sam ono što i moja junakinja Rita shvata kroz svoje traganje. Znanje daje izbor, menja život i svest. Čoveku bude lakše, ali treba znati kako ga iskoristiti.

U filmu “Educating Rita”, snimljenom osamdesetih godina, vašu junakinju igra slavna Džuli Volters. Jeste li tokom priprema za ulogu pogledali možda i to ostvarenje?

- Film sam gledala tek nakon što smo izašli s premijerom, i svidelo mi se što smo išli u istom smeru i radili s istim nijansama. Neskromno ću reći, možda još i bolje.

Kako se spremate za uloge?
- Tekstovi se dugo iščitavaju, o njima se razgovara, stavljaju se u prostor, oživljavaju. Kostim na kraju daje završni dodir i čaroliju. Suigra i vera u igru uobliči taj svet. Ne mistifikujem ništa, nemam posebnu metodu, volim da osećam i živim svoje likove, a ne da o njima previše razgovaram, osim u samom procesu rada s partnerom i rediteljem.

Za “Ritinu školu” dobili ste i nagrade. U čemu se ogleda njihova vrednost?
- Dobili smo nekoliko značajnih nagrada na domaćim pozorišnim i festivalima iz struke. Neke su i novčane. Ostala vrednost je u podsticaju i potvrdi da si na pravom putu. Lep su trag u glumačkoj biografiji. To je, nažalost, sve. Svaka sledeća uloga je ionako posao koji uvek radiš od nule, nezavisno od priznanja, bez mogućnosti predumišljaja, pa je i pomalo tužno da u ovom poslu nema konačnog cilja. Tu su samo ljubav i vera neutažive kao glad.

Kako vas, uglavnom, doživljavaju reditelji, a kakve uloge vi priželjkujete?

- Često me vide kao krhku ženu ili dramsku heroinu, a ja sam u fazi kad bih se samo glupirala i zabavljala publiku. Smeh je najbolji lek i tu nema laganja. Ili ti je uspelo, ili nije. Jako me uzbuđuju karakteri iz filmova Vudija Alena ili Pedra Almodovara. Nikako da zazvoni taj telefon.

Imali ste priliku da stanete na scenu na londonskom Vest Endu. Kako biste opisali to iskustvo?
- Kolega Marko Cindrić i ja nastupali smo s odlomcima iz romana “Adio, kauboju” Olje Savičević Ivančević, rađenih po istoimenoj predstavi koju smo pravili za “Splitsko ljeto 2012.” u režiji Ivice Buljana. U pitanju je bilo maleno pozorište “Tristan Bates” na Vest Endu i bilo je jako zabavno. Nismo se previše zanosili. Samo smo uživali u tome što smo dobili priliku da se oprobamo na daskama i jeziku koji nisu naši, jer smo glumili na engleskom. Tih nekoliko dana u Londonu pamtićemo po veselom druženju i vrlo zainteresovanoj publici.

Savremene žene obično jure za karijerom i u životu ih sve više zanima od domaćinstva. Vi ste jedna od retkih koja uživa u kućnim poslovima. Zbog čega je to tako?
- Što sam starija, to više uviđam kolika vrednost leži u svakodnevnom životu. Uz čitav haos oko putovanja, kasnonoćnih snimanja, celodnevnih jurnjava i termina, na kraju je samo kod kuće moj mali raj.

Pomislite li nekad kako bi sve bilo drugačije i bolje da ste se rodili u nekom drugom vremenu?

- Savremeno doba je dobro samo zbog tehnoloških i medicinskih dostignuća, život je duži i jednostavniji, ali to je mač sa dve oštrice. Nekad poželim da živim u sporijim vremenima, no teši me ipak da sam ih dotakla, jer sam odrastala u bezbrižnijem i kreativnijem periodu. Pomalo me plaši kad pomislim šta nas još čeka i kakvi ćemo biti nakon ovog iskustva u sadašnjosti.

Kakva je uloga žene u modernom svetu?
- Apsolutno sam za ravnopravnost polova i osećam da žena ima veliku ulogu u društvu, dovoljnu za moje apetite. I nije joj lako. Nadam se da mi neko neće zameriti ako kažem kako ne bih imala ništa protiv da ono malo olakšavajućih okolnosti koje imam kao “slabiji” pol, ipak, zauvek ostanu. Barem da nam muškarci pridržavaju kapute, otvaraju vrata i slično. Emancipacija nam je mnogo toga dala, ali dosta nam je i uzela. Muškarce, na primer, ne pitaju kako usklađuju porodicu i karijeru, dok se kod žena to pitanje podrazumeva.

Životinje i putovanja su vaša najveća strast. Imate li i neku novu?
- Počela sam redovno da treniram. Mislila sam da nikad neću. Uspešno sam odolevala sportu 33 godine, ali sad kad sam ga otkrila i uspela da održim vežbanje na redovnoj bazi, odgovorno tvrdim da nema ničeg boljeg na svetu. Osećaj je kao da si zaljubljen sve vreme.

Dokle vas je najdalje odvela vaša strast prema putovanjima? Postoji li mesto u kom biste mogli zauvek da ostanete?

- Njujork je moj omiljeni grad i sanjam kad ću ponovo imati vremena da ga posetim. Mogla bih da zamislim sebe kako tamo živim.

Važite za temperamentnu osobu koja ne robuje pravilima. Kako na to gleda vaša okolina? Da li im je lako da izađu s vama na kraj?
- Dok si u okruženju koje diše slično, nisi neobičan slučaj. No, problemi nastaju kada si u društvu osoba koje se bave konvencionalnim zanimanjima. Tada sam svetsko čudo, a najgore je što sam toga i sama postala svesna. Radim na tome da budem jednostavnija, tiša i koncentrisanija. Nisam problematična, lako sarađujem i volim ljude, ali priznajem da sam se umorila od ličnog večnog vatrometa.

Osim u život, zaljubljeni ste i u jednog Marka. Šta ga je to izdvojilo u odnosu na druge muškarce?
- Toliko sam srećna i toliko mi je sveto to što smo se sreli da se plašim da glasno izgovorenim rečima ne umanjim ili ne pokvarim tu sreću.

Kakvi ste kad ste zaljubljeni i kad volite?
- Srećna, zahvalna i u savršenom skladu sa čitavim svemirom.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 646.