Ljubomir Bulajić: Nije uvek sve u našim rukama

Glumac, koji se opravdano ponosi dosadašnjim radom i novom ulogom u filmu ‘Amanet’, pokazao je da prepreke za njega ne postoje, a u skoroj budućnosti bi voleo i da upozna pravu devojku

Glumac Ljubomir Bulajić (27) publiku je osvojio ulogom Staše u seriji “Nepobedivo srce”, ali i likovima koje je tumačio u filmovima “Šešir profesora Koste Vujića”, “Plavi voz” i “Ko je Miloš Branković”. Priliku da pokaže sve svoje glumačke sposobnosti dobio je nedavno angažmanom u ostvarenju “Amanet”, koje, za razliku od prethodnih dela, gde je imao “posla sa prošlošću”, predstavlja našu surovu svakodnevicu. Nakon uspešnih premijera u svetu, pa potom i pred domaćom publikom, mogu se čuti samo reči hvale za celu ekipu ovog filma, koja je vredno radila kako bi ova teška, ali i realna priča o posledicama dešavanja devedesetih godina bila verno prikazana.
- Dugo smo radili na ovom projektu, ali što je više prepreka bilo pred nama, rasla je i naša želja da dokažemo kako bez ičije pomoći možemo napraviti ovakav film. Ubeđen sam da on nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Sve se poklopilo, od fenomenalnog reditelja i scenariste do ekipe, kako glumačke, tako i one iza kamere. Biću neskroman i reći ću da mislim da će likovi Todora i Višnje ostaviti jak pečat na domaću kinematografiju.

Uloga Staše vam je promenila život. Da li ste se nadali takvom uspehu?
- Iskreno, nisam. Neverovatan je splet okolnosti koji me je doveo do upoznavanja sa rediteljem Zdravkom Šotrom, kao i do te uloge. Sasvim je sigurno da bi moja karijera, da nije bilo toga, otišla u drugom pravcu. Pitanje je da li bih iza sebe imao ovo što imam danas. Tako da uvek kažem: “Šole, hvala!”

U kom trenutku ste shvatili da je gluma vaš životni poziv?

- Oduvek sam imao tendenciju da se bavim ovim poslom. Međutim, kao mali nisam mogao ni da pretpostavim da će mi se to jednog dana ostvariti i da ću tako zarađivati za život. Sredinom treće godine u srednjoj školi nešto se prelomilo u meni i odlučio sam da izađem na prijemni ispit za glumu. Položio sam i od tada kreće moja avantura, u kojoj svakog dana uživam. Srećan sam jer radim ono što me ispunjava, i to je jedino bitno.

Koja dosadašnja uloga je najsličnija vašem karakteru?
- Možda Vojislav iz filma “Plavi voz”. Njega sam odigrao neposredno po završetku akademije i verujem da sam u taj lik uneo najviše svojih osobina.

A koji žanr preferirate?
- To je teško pitanje, i verujem da se mišljenje menja u skladu sa godinama, raspoloženjem i emotivnim stanjem. Trenutno spremam vrlo zanimljiv lik, Nika Karaveja iz romana “Veliki Getsbi”, jednog od čuvenih dela američke književnosti, tako da sam okupiran dramom, ali ne zapostavljam ni komediju.

Uz koje filmove ste odrasli?

- Nemam omiljeni film, glumca, knjigu. Mišljenje menjam u zavisnosti od raspoloženja. Odrastao sam uz “Kamiondžije”, gledao sam ih nebrojeno puta. I danas se Miodragu Petroviću Čkalji i Pavlu Vuisiću smejem kao prvi put.

U filmu “Amanet” vaš lik doživljava najveću karakternu promenu. Kako biste vi opisali Todora? Šta se u njemu prelomilo pa je postao isti otac?
- Todor je skroman, vredan i radan momak, koji je osakaćen time što je odrastao bez oca. Koliko god da mu je ljubavi majka pružila kroz život, ostala je ta praznina u srcu zbog nedostatka očinske figure. Na put transformacije on kreće iz nesebične želje da pomogne drugom, ali kako to inače biva u životu, nije uvek sve u našim rukama.

Ko su zapravo negativci, a ko heroji u filmu?
- “Amanet” je specifičan baš po tome što su svi likovi takvi da se u njima vodi konstantna bitka između dobra i zla. Naše junake ljudi će različito doživljavati, tako će se i vezivati za njih. Svi će birati svog heroja.

Kako vi vidite svoju generaciju?

- Filmom smo hteli da postavimo pitanje: “Šta su, zapravo, životne vrednosti?” Cilj nam je bio da probudimo svest kod ljudi i pokažemo koliko greške mogu skupo da se plate. A kako sebe i dalje svrstavam u omladinu, današnje vreme vidim kao neperspektivno. Odliv mozgova je refleksija toga.

Vaš Todor se kaje zbog nekih postupaka. Da li ste se vi u životu više pokajali zbog onoga što jeste ili što niste uradili?
- Uvek sam se vodio time da je bolje da se kajem zbog onoga što jesam uradio. U suprotnom bih se pitao šta bi bilo da sam delao i kakav bi tada ishod bio. Ni zbog čega u prošlosti mi nije žao, jer smatram da se sve dešava s razlogom.

Često ističete da su vam, uz porodicu, prijatelji najveća podrška. Priželjkujete li da se uskoro u vašem životu pojavi i devojka koja će vam na prvi pogled osvojiti srce?
- Naravno da se nadam tome. Čudno je vreme, ljudi su se otuđili, veze nisu kao što su nekada bile. Želim da pored sebe imam osobu u koju ću imati bezgranično poverenje i koja će mi biti podrška. Naravno, to bi bilo uzajamno. Jer kada sam s nekim, sebe dajem u potpunosti, pa isto očekujem i od druge strane.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 646.