Razotkrivanje: Aleksandra Simić
28.07.2015 13:53
Da nije postala novinar, urednica i voditeljka emisije ‘Za Beograd’ radila bi kao advokat ili sudija, sebi zamera što je brzopleta, a divi se svakom ko se trudi da postane bolja i plemenitija osoba
Zašto ste se odlučili za novinarstvo?
Zato što se tu dobro osećam, što mi prija, što je prepuno izazova i što mi je srce tako šapnulo. I u advokaturi bih dobro koristila moć reči i snalažljivost, ali ne bih bila srećna.
Koji deo posla vam je zanimljiviji, ispred ili iza kamere?
I jedan i drugi su veliki izazov. Ispred kamere je stresnije, odgovornije, zahtevnije. Iza kamere ponekad je možda malo kreativnije, zbog tog vizuelnog momenta, postavljanja kadrova u montaži, na primer. Mislim da sve segmente novinarskog rada treba proći i naučiti ih.
Da niste postali novinar, čime biste se bavili?
Čega na medijskoj sceni ima previše, a čega premalo?
Previše je istih formata i uniformisanosti, a malo posebnosti, dobrih i iskrenih pitanja. Ljudi gledaju ono što im se nudi. Potrebne su drugačije emisije. Gledaoci su se zasitili ponavljanja.
U emisiji “Za Beograd” ugostili ste brojne poznate ličnosti. Koja od njih je ostavila najjači utisak na vas?
Zvučaće kao fraza, ali zaista je svaka životna priča dragocena. Svaki gost može biti maestralan jer svako od nas u sebi krije sjajnu i neponovljivu avanturu, samo je treba otkriti. Ovih dana često mislim o razgovoru sa Zoranom Simjanovićem. On je nasmejan, prijatan, profesionalan, jednostavan, a sa takvom biografijom.
Kako reagujete na kritike?
Kojoj živoj osobi se najviše divite?
Divim se svakom ko napreduje, menja se, pobeđuje sebe, postaje bolja i plemenitija osoba.
Vaša najveća ekstravagancija?
Vrlo glasan smeh, iz srca, potpuno autentičan. Često i iznenada “pljusnem” komentar nekome u lice. Ljudi se nasmeju, nekad su zatečeni, ali shvate da nemam lošu nameru.
Šta vas najviše nervira?
Zbog čega se kajete?
Ne dopada mi je ta formulacija “kajanje” koja je česta na našim područjima. Zašto bismo sebe mučili i kinjili dodatno ako već ishod nije bio onakav kakav smo želeli. Radili smo najbolje što smo znali i umeli u tom trenutku. Važno je samo da naučimo nešto iz određenog iskustva, mada se neretko dešava da ponovimo još koji put istu grešku. Na sreću, realnost je uporna.
Šta sebi najviše zamerate?
Umem da budem brzopleta, da skočim na “prvu loptu”, a posle shvatim da situacija nije baš takva kakvom sam je u tom trenutku videla. Trudim se i da manje pričam. Važno je slušati ljude sa kojima se susrećete jer tako učite i o njima i o sebi.
Kad ste poželeli da propadnete u zemlju?
Verujete li u ljubav na prvi pogled?
Ne bih mogla da kažem da je to ljubav, mada sam veliki idealista, sanjar, romantik. Verujem u taj prvi pogled, da čovek oseti sličnu energiju, prepozna je i zatreperi. I retko se dešava da taj pogled ostane iza ćoška, i ne zakopava se tako lako. Šta ide iza toga druga je i duga priča. Mislim da kad vam se neko fizički dopada, da je to zapravo rezultat i njegovih osobina koje ne vidite odmah. Kad nešto ne štima iznutra i vama ne odgovara, to se odražava i u izgledu osobe ispred koje stojite.
Šta je za vas sreća?
Sreća je trenutak, a dobro je kada učinimo da su takvi momenti česti i umemo da ih prepoznamo. Sreća je kada uradim dobru emisiju, pijem omiljenu kafu, jedem sladoled i neku ukusnu hranu, vozim bicikl i čistim svoje misli na vazduhu, kad gledam u more. Sreća je kada zagrlim bratanicu Asju, moje kumiće i drage osobe, kada slikam. Sreća je kada ulicom pevušim neku dobru pesmu, kada se nasmejem, kad probam nešto novo. Sreća je čak i kad se zatvore neka vrata, jer nam se otvaraju neka druga. Sigurno bolja.
Komentari. (0)