Barbra Strajsend: Zvali su je Sirano de Strajsend, a postala je svetska diva

Glumica sam koja peva. Kad pevam, svi ućute, i zato ne prestajem - kaže 74-godišnja diva Barbra Strajsend, jedina umetnica na svetu koja je osvojila baš sve najprestižnije filmske, pozorišne, televizijske i muzičke nagrade: dva Oskara, Tonija, pet Emija, deset Gremija, 13 Zlatnih globusa i priznanje za životno delo Američkog filmskog instituta. Najuspešnija pevačica 20. veka, koja je prodala gotovo 250 miliona albuma i rekordnih 11 puta osvojila vrh liste albuma američkog magazina “Billboard”, ponovo je na turneji, “Barbra: The Music, The Mem’ries, The Magic”, mnogi smatraju oproštajnoj - jer joj zbog treme nije lako da nastupa, a priznaje i da više nije u naponu snage pa joj je teško da iz večeri u veče peva po nekoliko sati, svaki put u drugom gradu.

Njen poslednji album, “Encore: Movie Partners Sing Broadway”, na kojem klasike iz mjuzikla peva u duetima sa holivudskim zvezdama kao što su Hju Džekmen, Alek Boldvin, Džejmi Foks, Melisa Makarti i En Hatavej, bio je takođe na vrhu “Billboardove” liste.

A iako se stiče utisak kako je rođena za pozornicu, u njenoj mladosti se nije tako činilo, o čemu piše i Nil Gejbler, autor njene nove biografije “Barbra Streisand: Redefining Beauty, Femininity, and Power”. Rođena je 1942. u Vilijamsburgu, delu njujorške četvrti Bruklin, u porodici jevrejskih doseljenika.

Njen otac Emanuel Strajsend, srednjoškolski učitelj, rodom je bio iz Poljske, a majka Dajana Rozen, sekretarica u školi, poreklom iz Rusije. Barbara je bila sitna, neugledna devojčica (“a” iz imena izbacila je kad je započinjala karijeru jer joj se činilo da Barbra zvuči neobičnije) s kojom niko nije hteo da se igra i koju su vršnjaci zvali “veliki kljun” i bespoštedno joj se rugali. Otac joj je umro od epileptičnog napada nedugo nakon njenog prvog rođendana, pa se njena majka s 15-mesečnom Barbarom i sedmogodišnjim Šeldonom vratila kod svojih roditelja.

Iako se Barbara tokom odrastanja stalno borila za majčinu naklonost, nije uspevala da je dobije. Već tada je maštala o svetlima reflektora, jedno vreme je išla i na časove baleta, pevala je i u školskom horu, a svake subote posle podne odlazila je u bioskop “Loew’s Kings” i zamišljala kako će jednom postati slavna glumica.

Odluku da napusti Bruklin donela je kad joj se mama preudala za Luisa Kinda, trgovca polovnim vozilima sklonog alkoholu, i 1951. rodila kćerku Rozalind. Rekla je majci da želi da uspe u šou-biznisu, a ona joj je odgovorila da je “previše neugledna za bude pevačica ili glumica” i da joj je “bolje da odustane od trčanja za slavom”.

- Još ćeš ti videti - odbrusila joj je Barbara i zarekla se da se više niko nikada neće sprdati s njom.
Odmah posle mature u srednjoj školi “Erasmus”, gde joj je školski kolega bio budući muzičar Nil Dajmond, a prva simpatija Bobi Fišer, koji je kasnije postao svetski šahovski prvak, pružila joj se prilika za beg na Menhetn. Sprijateljila se sa bračnim parom Anitom i Alanom Milerom, glumcima iz pozorišta “Cherry Lane” u Grinič Vilidžu, te im predložila da će im čuvati decu ako joj daju časove glume.

Radeći nekoliko honorarnih poslova, 17-godišnja Barbra dobila je ponudu da peva u noćnim klubovima “Bon Soir” i “Blue Angel”. Njujorkom se brzo proneo glas o mladoj pevačici sa odličnim glasom i neobičnim imidžom. Naime, nastupala je u haljinama s tigrastim dezenom, s visoko podignutom punđom, naglašenom šminkom i očima iscrtanim poput Kleopatrinih. Bilo je, doduše, i zlobnih komentara. Holivudski glumac Miki Runi posprdno ju je nazvao “Sirano de Strajsend”, aludirajući na njen veliki nos.

Ne osvrćući se na takve stvari, Barbra je samo gazila napred: sa 18 je pobedila na lokalnom takmičenju u pevanju, a sa 19 počela da nastupa kao zabavljačica i hostesa na televiziji. Tu ju je u “The Tonight Show-u” uočio komičar Gručo Marks i prognozirao joj veliki uspeh.

Već 1962. dobila je prvu ulogu na Brodveju: glumila je Mis Marmelstajn u predstavi “I Can Get It for You Wholesale”, za koju je osvojila nagradu njujorških dramskih kritičara i bila nominovana za prestižnu pozorišnu nagradu Toni.

Publika je bila očarana njenim glasom i Barbra je počela da dobija sve veće honorare, pa je napokon mogla da priušti da iznajmi prvi stan - iznad ribljeg restorana na Trećoj aveniji. Cimer, a uskoro i suprug, bio joj je Eliot Guld, kolega iz predstave. Venčali su se 1963, iste godine kad je objavljeno njeno muzičko debi izdanje “The Barbra Streisand Album”, za koje je dobila dva Gremija.

Novi uzlet u karijeri omogućila joj je 1964. uloga Fani Brajs u mjuziklu “Smešna devojka”. Počela je da vodi i vlastiti TV show “My Name Is Barbra”, za koji je sledeće godine osvojila pet Emija i od mreže CBS dobila novi, desetogodišnji milionski ugovor. Karijeru je nakratko prekinula krajem 1966, kad je rodila sina Džejsona, a samo šest meseci kasnije otišla je u Holivud na snimanje filmske verzije “Smešne devojke”.

- Nisam mogla da verujem kada sam na partiju koji su mi priredili upoznala Kerija Granta. I Marlona Branda, jedinog glumca kojeg sam smatrala svojim idolom. Svi ti ljudi došli su na zabavu da me upoznaju i požele mi dobrodošlicu u Holivud, a ja sam se zaledila od straha i nisam mogla ni da ustanem da razgovaram s njima, kao da mi se stražnjica zalepila za stolicu. Posle sam u novinama pročitala da sam bila hladna i arogantna - ispričala je kasnije o svom prvom susretu sa holivudskim zvezdama.

Možda u tvrdnji da je arogantna ima i mrvice istine s obzirom na to da je nekoliko puta odbila da nastupi sa Frenkom Sinatrom jer joj nije bio simpatičan. Ali, kao zvezda mogla je sebi da priušti taj hir: čak 130.000 obožavalaca došlo je da je sluša na njenom besplatnom koncertu 1967. u njujorškom Central parku. Od treme je tada zaboravila reči pesama, a kasnije je otkrila i da se zbog anonimne pretnje smrću toliko uplašila da uživo nije nastupala sledećih 27 godina. Vratila se na koncertne podijume tek 1994, kada je otišla i na evropsku turneju.

No, pred filmskim kamerama nije imala tremu. Snimala je film za filmom i tih godina bila jedna od najtraženijih glumica u Holivudu. Prvog Oskara dobila je 1968. za “Smešnu devojku”, godinu kasnije osvojila je Zlatni globus za “Hello, Dolly” i istu nagradu i 1973. za “Devojku koju sam voleo”.

A uporedo s nagradama osvajala je i kolege, pa nije bilo čudno što joj se raspao brak sa Eliotom Guldom. Na snimanju “Smešne devojke” bila je u ljubavi s markantnim Omarom Šarifom, potom imala afere s glumcima Rajanom O’Nilom, Vorenom Bitijem i Donom Džonsonom i kanadskim premijerom Pjerom Trudoom. Svi su za nju govorili “da ima ono nešto”.

Njen dugogodišnji ljubavnik, holivudski frizer i kasnije producent Džon Piters, za nju je rekao da je “poput muškarca”, a teniski as Andre Agasi, s kojim se zabavljala devedesetih uprkos velikoj razlici u godinama (od njega je starija čak 28 godina), opisao ju je kao “užarenu lavu”.

Nakon niza veza u to vreme ponovo se odvažila na brak: glumca Džejmsa Brolina upoznala je 1996. na večeri kod zajedničkih prijatelja. Dve godine kasnije venčali su se na njenom imanju u Malibuu, a iako su povremeno imali trzavice, do danas su u braku.

Svojim najvećim uspehom Barbra Strajsend smatra muzičku dramu “Jentl” iz 1983, prema knjizi nobelovca Isaka Baševisa Singera, u kojoj nije samo glumica nego ju je i producirala i režirala. No, da s njom nije lako sarađivati, uverio se i Singer, kojem je podosta izmenila scenario i koji je za nju posle rekao da nije osoba sklona kompromisima.

Tvrdoglavost je pokazivala i ranije. Na primer, odbila je ulogu Sali Bouls u “Kabareu” za koju je Lajza Mineli kasnije osvojila Oskara. Na snimanjima se pak često svađala s kolegama, pa je iznervirani Volter Matau, s kojim je glumila u filmu “Hello, Dolly”, za nju rekao “da je glumica talentovana kao leptirov prdež”. S druge strane, njeni prijatelji govore da je vrlo lojalna, pa tako već 40 godina ima istu asistentkinju i menadžera, a kažu i da je široke ruke. Preko svoje fondacije donirala je milione dolara za pomoć obolelima od side - najviše nakon što se njen sin deklarisao kao homoseksualac - a finansijski pomaže i razna udruženja za ljudska prava, ekologiju, jevrejsko-arapske odnose...

Među njenim prijateljima od mladosti su i Dastin Hofman, s kojim je glumila u komedijama “Upoznajte Fokerove” i “Mali Fokerovi”, kao i dizajnerka Dona Karan, koju savetuje kako da investira na berzi. Upravo zahvaljujući Barbrinim savetima Dona je uložila milion i za samo pet meseci zaradila osamsto hiljada dolara.

Nos kao zaštitni znak

Iako su je na početku karijere mnogi nagovarali da operiše nos, nikad to nije učinila.
- Takva sam kakvu me Bog stvorio. Uostalom, nos mi je na neki način zaštitni znak. Publici nije smetao da kupuje moje albume i gleda moje filmove, a ona je jedini istinski barometar uspeha. Zašto bih ga onda menjala - rekla je.