Jelena Tinska i Ljuba Popović: Velika neobična ljubav koja nije prekinuta smrću
07.11.2016 20:53
Slikar svetlosti, genije iz Valjeva koji je odavno pokorio Pariz i ostatak sveta, i jedna od najpoželjnijih srpskih plavuša, balerina, glumica i spisateljica Jelena Tinska - dvoje ljudi, umetnika, samim pominjanjem u istoj rečenici već skreću pažnju. A zamislite kako je tek zanimljiva njihova ljubavna priča.
Tajna, nežna, 26 godina pažljivo negovana, gajena za večnost. Sad kad njega više nema, ona, koju je naslikao na mnogim platnima i tako joj podario besmrtnost.
Kako ste upoznali Ljubu?
- Naš prvi susret je bio kao u ljubavnim romanima. U avionu, zapravo na “gejtu”. Tada sam školovala svoje kćerke u Kanu i pošla sam im u posetu preko Pariza, jer nije postojao direktan let. Nameravala sam da malo procunjam francuskom prestonicom i kupim krpice. Sećam se, bila sam bogatija nego ikad, imala sam studio u kojem je mesečno vežbalo tri stotine žena. Bilo je to u vreme Ante Markovića, guvernera Avramovića, odnos marka-dinar bio je kao u bajci. Pošla sam puna sebe, bez prtljaga. I šta će mi, idem u Pariz da kupim garderobu i “Lancelove” kofere. I dok smo bili na “gejtu”, vidim da me gleda jedan šarmantan čovek. Kaže meni drugarica koja mi je pravila društvo: “To je Ljuba Popović, slikar”. A ja apsolvent istorije umetnosti, divota!
Šta se onda desilo?
Pozvao je već sutradan...
Šta vam je rekao?
- Pitao me je da li bih došla uveče u njegov atelje da vidim slike. Obradovala sam se pozivu, zapisala adresu: Val-de-Gras broj 9. Tog dana kupila sam novi parfem “Roma” i namirisala se. Toliko da je taksista otvorio prozor kako bi mogao da diše. Jadan čovek, rekao mi je: “Previše ste se namirisali, madam!” Popela sam se liftom. Ljuba je otvorio vrata i pre nego što sam zazvonila. Čekao me je. Ušla sam u atelje, u prvom delu svuda su se nalazile velike slike. Neverovatna čarolija. Gledala sam u njih, nisam mogla da odvojim pogled.
Šta je onda bilo?
- Pošli smo u sledeću prostoriju, bila je puna knjiga. U njoj je bio i mali šank, nizak sto, na njemu kolači. Oboje smo bili uzbuđeni. Kosmos je bio naš, a ja zapanjena što Ljuba ne spominje kako mirišem, pitala sam: “Ljubomire, da li vam se dopada moj novi parfem?” On se glasno nasmejao, a onda mi ispričao: “E, moja Jelenice, kad sam bio mali, jedan dečak mi je razbio nos, a kako doktorka u malom selu gde sam živeo nije imala ništa drugo, na ranu mi je sipala čist alkohol, koji mi je spalio sluzokožu i ja sam izgubio čulo mirisa zauvek. I zato često imam problem sa očima jer ne osećam isparenja uljanih boja”.
Da li ste već tada sanjali da ćete postati njegova muza?
Odmah ste to shvatili?
- Ne, naravno. Imala sam veoma dinamičan poslovni život i strasnu vezu sa oženjenim čovekom. Tu je bio i moj studio, pozorište, obaveze, mnogo obaveza. Trebalo je zaraditi novac za školovanje mojih kćerki, jer ja sam bila samohrana majka sa velikim ciljevima za njih dve.
Gde ste se viđali?
Decenijama ste bili njegova velika ljubav. Otkrijte nam najintrigantnije detalje vaše veze?
- Ova tajna, čežnja, ova ljubav trajala je 26 godina. Dobijala sam najnežnija, najljubavnija pisma na svetu. Mi nikada nismo bili u pravoj vezi. Ljuba je imao dva braka i troje dece. Sve je to bila jedna nada, neostvarena ljubav, ali definitivno ljubav.
Kako su se vaši muškarci, sa kojima ste imali veze, odnosili prema vašoj i Ljubinoj specifičnoj priči?
- Niko nikada nije znao šta se dešava između Ljube i mene, osim najbližih prijatelja, njegovih i mojih.
Šta biste, da možete, poručili Ljubi sada, posle svega?
- Sada bih mu rekla - DA. Ima jedna ruska poslovica koja glasi: “Imaš, ne ceniš. Izgubiš, plačeš”. Ne plačem, ali ostala je ogromna praznina koje ću tek postati svesna i koja će biti sve veća i veća. Pisac Lorens Darel je rekao: “Grad je ceo svet ako se jedan od njegovih stanovnika voli”. I meni je Pariz bio ceo svet, sad u njemu više niko ne živi.
Komentari. (0)