Poslednje tri godine Isidora se našla pred ozbiljnim zdravstvenim iskušenjem. Da bi preživela, morala je da se suoči prvo sa sobom, a onda i da savlada dva univerziteta - jedan humane, drugi alternativne medicine. U početku su je bolela čaršijska naklapanja.
- Dobra sam samo ako umrem. Kad bi se to desilo, svi bi me sažaljevali dan-dva, i tek onda bi možda bili uvereni kako nisam izmislila rak. To je strašno. Ne znam ko protura te priče da sam izmislila rak jajnika kako bih povećala prodaju svojih knjiga, kako bih zaradila na bolesti. I da vam iskreno kažem, više ne osuđujem te ljude. Prolazeći kroz vatru poslednje tri godine menjala sam se i svesno i nesvesno. Više ne zameram onima koji bacaju zlo na mene. Pre ili kasnije, ono što žele drugima vrati se njima. To se u psihologiji zove efekat ogledala. Sistem je sledeći: ako brzo, još bolje iznenada, umreš, odlično je. Ako ostaneš živ, ne valja. Mi smo sredina koja ceni mrtve više nego žive. Ali samo nekoliko dana dok se mrtvi ne zaborave.
Znajući za malograđanski mentalitet dobrog dela Srbije, nije bila mnogo iznenađena reakcijom, kako kaže, polusveta. Prvobitna šaputanja po fensi beogradskim restoranima brzo su se pretvorila u glasne optužbe u medijima.
- U početku me je to pogađalo. I to žestoko. Dešavalo se da se takve stvari pojavljuju javno, u medijima, u momentu kad ne mogu da stojim posle sadmočasovne hemioterapije. Primitivizam je glasan. A lopov najpre vidi lopova, prevarant prevaranta. Ovde su reformatori i umetnici često završavali na lomači. To je ružna osobina nekih Srba. I nije jedina. Samo mrtva bih im bila dobra. To nas kao usud prati kroz vekove. O tome vam najbolje govore sudbine Isidore Sekulić, Milene Pavlović Barili ili Anice Savić Rebac. Mrtvoj Isidori su zagledali dole da provere da li je bila nevina. Milena je pobegla od te sveprisutne malograđanštine. I nikada nije bila srećna. Polovina nas je bolesna, a društvo nam je potpuno dehumanizovano. Da se razumemo, daleko od toga da sam svetica. Grešila sam, i to mnogo, ali sam se suočila sa onim što sam radila. Ne sudim nikome. Ako ne mogu pomoći, barem ne odmažem.
Tri godine traje njen valcer sa smrću. Zagrljaj je čvrst. Među partnerima se razvilo poštovanje. Igra dugo traje, i trajaće.
- Naježim se kad pročitam naslov “Pobedila rak”. Bolest nije rat. To je hronična stvar. Niko ne može pobediti rak. To bi značilo pobediti sebe. I maligne ćelije su naše. Naučila sam da živim s njim, da ga poštujem. Nisam to odmah shvatila. Bila sam protiv njega, organski se borila, odbijala da prihvatim da su te ćelije moje. Nisam bila svesna da takvim stavom samo štetim svom organizmu. Hemioterapije u Beogradu sam podnosila teško. Udarala sam glavom o zid, imala nesnosne bolove i mučnine. Počela sam da ubeđujem sebe kako takav život nije vredan. “Sada je gotovo. Ne želim ovako da živim”, rekla sam sebi i o tome obavestila najbliže. Čitala sam tada knjigu o Napoleonu, u kojoj sam naišla na zanimljiv podatak. Kad su ga otrovali, uradio je klistir. Preživeo je. Ta priča mi je delovala logično. Uradila sam istu stvar uverena kako na taj način mogu da se oslobodim otrova koji se gomila u organizmu posle hemioterapije. Rezultat je bio fantastičan. Osećala sam se mnogo bolje. To iskustvo, kao i mnoga druga, prenela sam čitaocima u knjizi “Sama 3”.
TRGOVINA NESREĆOM
Bolest je skup hobi koji se ne bira ali traži posvećenost. Isidora je više puta u svom domu pravila sajam hohštaplera i hulja. Upoznavši takve osobe, brzo je zaključila kako beskičmenjaci u ljudskom obliku zarađuju veliki novac na tuđoj nesreći.
- Kad si bolestan, jedini cilj ti je da ozdraviš. Jedan čovek mi je prodao ulje kanabisa. Platila sam ga mnogo novca. Međutim, umesto njega, dobila sam obojeno ulje neke žitarice. Pravo ulje kanabisa nabavila sam tek u Amsterdamu. Ova bolest puno košta. A svako zna nekog čoveka iz Borče, Koteža, Mirijeva koji ima lekovitu travu ili napitak. Jedna žena mi je uvalila neku Teslinu mašinu koja ničemu ne služi. Kroz našu kuću prodefilovalo je mnogo prevaranata. Ali to je bila škola. I nikoga od njih ne osuđujem, iako mi je neverovatno da se neko bogati na tuđoj nesreći. I nije to svojstveno samo nama. Iste stvari su mi se dešavale i drugde. U Rusiji sam bila na instuitutu za kvantnu medicinu, gde su mi saopštili da mi se bolest vraća. Poslednji novac sam dala za injekcije blastofaga. A onda mi se sreća zbog leka pretvorila u očaj. “Znate, treba vam uputstvo za korišćenje injekcija, a ono košta 15 hiljada evra”, rekli su mi. Izašla sam iz te zgrade u predgrađu Moskve ridajući. Bila sam sama i poražena. Imam lek, a ne mogu sebi pomoći. Bolest je najveći biznis, kako onaj legalni baziran na farmaciji, tako i nelegalni.
Mnoge stvari je naučila, pre svega o sebi i svom telu, a onda i o životu.
- Misli su istovremeno naš raj i pakao. Samo od nas zavisi gde ćemo biti. Posle nekoliko meseci koprcanja, lutanja po lavirintu svesti i podsvesti, shvatila sam da mi je bolest intelektualni izazov. Kad se samo setim kako sam nekada, ne tako davno, 2011. i 2012, bila u depresiji zbog gluposti, trivijalnih stvari. Shvatila sam da moram voleti sebe. Svako zlo ima i nešto dobro. Koliko nam smeta komšija što lupa ili glasno sluša muziku. Besnimo, nerviramo se, prijavljujemo ga. Okrenimo stvari u pozitivnom smeru. Zašto ne pozovemo tog i takvog komšiju na rakiju. Popričamo s njim, vidimo kakav je. Najgore je kroz život ići s podignutim gardom i udarati svakoga ko nam se ne dopada.
Bolest donosi veliki teret. Osim bolesnika, nose ga i članovi familije. Oni najbliži često ponesu više nego što misle da mogu.
- Nebojša je mnogo propatio. Nije se odvajao od mene. Lav me je nosio na peti sprat zgrade u kojoj živimo posle hemioterapije. Vila je imala 11 godina kad sam obolela. Držala mi je glavu dok sam povraćala, prolazila kroz moje fizičke i mentalne padove. Ostajala je celu noć pored moje bolničke postelje. “Samo me ne napuštaj”, govorila mi je. Sada joj je 14 godina i ne znam kakve je posledice ostavilo na nju sve ovo kroz šta smo prošli kao porodica. Uprkos svemu, imam mnogo optimizma. Naučila sam da cenim male stvari. Sad idemo na more i mnogo mu se radujem. Preda mnom je još mesec i po dobrog života. Za mene je to dovoljan razlog da budem srećna. Velika mi je satisfakcija što dnevno dobijam stotinak pisama preko društvenih mreža. Ljudi mi se zahvaljuju na knjizi “Sama 3”, u kojoj sam navela sve elemente integrativne medicine koji su meni pomogli da preživim. Mnogi moju knjigu nazivaju novim Pelagićem. Ima i onih koji traže savet. Svima izlazim u susret deleći svoje iskustvo. Kad čovek oboli, posebno od opake bolesti, dosta vremena potroši u lutanju. A vremena često nema.
Najnovije.
Zvezde.
Komentari. (0)