Mira Banjac: Konačno i Nušić

Legendarna glumica, koja je dobila novo priznanje za životno delo, ovaj put sa imenom velikog komediografa, nije mnogo igrala u njegovim delima, ali se njime toliko bavila da je čuvenu ‘Vlast’ uspešno i režirala

Nizu važnih priznanja za životno delo glumica Mira Banjac (85) dodala je još jedno. Posle Dobričinog prstena i nagrada “Pavle Vuisić” i “Žanka Stokić” nedavno joj je dodeljen i “Branislav Nušić”. Tako se pridružila sjajnim umetnicima i kolegama, dosadašnjim dobitnicima, među kojima su i Milosav Mija Aleksić, Miodrag Petrović Čkalja, Nikola Simić, Branka Veselinović, Radmila Savićević. Kao i svakoj prethodnoj obradovala se i ovoj vrednoj nagradi. Njih doživljava kao dokaz da nije bilo uzalud sve što je kroz život pronela.
- To je uvek sjajna pohvala, ali mislim da ne bi trebalo da se zove za životno delo, jer onda se ceo čovek podvede pod to, a ničiji život nije baš toliko uspešan. Delo je to koje je na proceni. Pretpostavljam da priznanje nisam dobila za jednu nego za mnoge pozorišne uloge. Prva nagrada koju osvojiš daje ti radost, polet da otpočneš trku, uzdiže te. I osećaš se kao da ideš grlom u jagode. Ove koje su mi dodeljene pri kraju karijere više su me činile setnom nego radosnom, jer se sabiram, preispitujem koji je to put kojim sam došla do njih, da li je krug zaista zatvoren? A onda poverujem ljudima koji se potpišu ispod plakete, pošto su oni pratili moj život, koji nije bio ni jako blistav, ni jako glamurozan. Kasnije morate da čuvate dostojanstvo nagrade i više ne možete živeti ni raditi ispod nivoa koje to priznanje nameće. Lepo je svojevremeno rekao Mihiz, koji je bio i veliki cinik: “Nagrade treba prezirati, ali onda kad ih već imaš”. Ipak, ja to nikad nisam činila - tvrdi Mira.

Mada nije bila “nušićevska” glumica, jer je malo glumila u njegovim komadima, njim se uvek mnogo bavila.
- Kad sam počinjala, imala sam prilike da igram u “Svetu”, koji je režirao sjajni Dejan Mijač. Kod Nušića uvek postoje one male ženske role, takozvana “crevca”, oko kojih se sve vrti i dešava, a zapravo nemaju neku veliku funkciju. Dobila sam ulogu Nade, što me je dosta zabrinulo i uplašilo. Ali Mijač, kao vrstan umetnik, uspeo je da pronađe model za mene kao glumicu, dao je da se pretpostavi da ta Nada, koju valja udati a nikako da joj pronađu mladoženju, ima fizičku manu. I ona je nekako uvek na scenu ulazila u nevreme, baš kad se priča o njoj.

Odlično se snašla u toj roli, čak je za nju dobila i jednu lepu festivalsku nagradu, a zatim dosta dugo nije zaigrala u nekom Nušićevom komadu, sve do “Ožalošćene porodice” u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu.

- Ovo delo je neizbežno za svako repertoarsko pozorište. Tumačila sam Ginu i uspela da dotaknem Nušića ozbiljnije, na mnogo dublji i složeniji način. Bila je to prelepa predstava i igrala sam je s velikim zadovoljstvom, a kasnije sam glumila i u televizijskoj drami “Silom otac” sa Čkaljom, koju je radila Soja Jovanović, ali to je jedan sasvim drugačiji Nušić.
Uprkos tome što je malo igrala u komadima našeg slavnog komediografa, osmelila se da režira njegovu “Vlast”. Bilo je to ratnih devedesetih u Malmeu. - U tom divnom pozorištu bilo je kolega glumaca ih svih krajeva nekadašnje Jugoslavije. Predstava je igrana pune četiri godine s veoma lepim uspehom.

Isti tekst je posle mnogo godina postavila i u Šabačkom pozorištu, kad je i dopisala drugi čin, jer je komad ostao nedovršen.
- Izuzetno ozbiljno sam se bavila likovima i odnosima u njemu, posebno prema društvu i vremenu. Novine su bile veoma bitna tačka, kako i zašto se nešto u njima pojavilo. Glavni junak je naivno maštao o vlasti, na kraju ju je dobio, pa sam prikazala i šta se sve dalje događalo, šta je on radio i kuda su otišli svi likovi, kako su avanzovali, propadali. Nastojala sam da sačuvam tu specifičnu Nušićevu leksiku, a čitav posao je bio ogroman izazov. Srećom, sve je dobro prošlo, a mogla je to da bude opasna avantura. Kod Nušića je najvažniji mentalitet, koji je do danas ostao nepromenjen. On ga je “uhvatio” u korenu, i to je, u stvari, Nušić, koji je sad možda i aktuelniji nego onda kad je napisan. Kritike su bile vrlo pozitivne, a jedan novinar mi je čak rekao: “Banjac, ti si bolji reditelj nego glumac”.

Mnogo je igrala i u delima Dušana Kovačevića, Borislava Pekića, Ljubomira Simovića, pisaca koji su išli Nušićevim stazama. “Njihove žene” su, smatra, bile iz potpuno drugačijih miljea, ali su joj, tvrdi, bile prepoznatljive i bliske njenom načinu igre i promišljanja teatra.
- Zahvalna sam za sve te uloge, posebno sam ponosna na one koje sam ostvarila u komadima Jovana Sterije Popovića tokom dve decenije koliko sam provela u SNP-u. Oni su bili okosnica repertoara i prošla sam skoro sva njegova dela, za neka od njih dobila sam i svoje prve Sterijine nagrade. A kad za ulogu u Sterijinom delu dobijete tako važno pozorišno priznanje koje nosi njegovo ime, onda možete sebi da kažete - ipak sam nešto ostavila u teatru.

Odigrala je gotovo sve važnije dramske uloge, od klasike do domaćeg repertoara, ali uvek su je pratile one u kojima je dočarala sudbine “malih, običnih” žena.

Pozorišnu karijeru završila je na vrlo lep način, iz Ateljea 212 su je ispratili u penziju, a kad se vratila u Novi Sad, opet je neko vreme igrala u SNP-u. Iz teatra se potpuno povukla pre više od petnaest godina i ta vrsta glume joj ne nedostaje.
- Pratim pozorište, odlazim na predstave. To je moj život, moji ljudi i okruženje, ali tada sam jednostavno shvatila da treba da stavim tačku, jer teatar traži ozbiljnog i posvećenog glumca, koji je tu od jutra do mraka. Nema zabušavanja. Ne mogu da prihvatim angažman pa da jednog dana odem na probu i kažem: “Izvinite, neću dolaziti naredne dve nedelje, dobila sam ulogu u filmu”. Nedavno su me zvali da igram u Zagrebu i odbila sam, kao i ponudu Ateljea, jer ako nešto prihvatiš, onda to treba da uradiš kompletno, ili da ne radiš uopšte. Mene su divno ispratili iz pozorišta, lepo sam zatvorila ta vrata, nisam to učinila nogom, i to je sreća.

Zato poslednjih godina mnogo glumi na filmu. Iako je filmske uloge počela da dobija u zrelim glumačkim godinama, imala je sreće da glumi kod najvažnijih reditelja, od Žike Pavlovića i Živka Nikolića, do Gorana Markovića, Gorana Paskaljevića i Emira Kusturice.
- Film me je jednostavno zgrabio, išla sam iz jednog u drugi. I prijalo mi je. I sad dosta radim, imala sam uloge u dva hrvatska ostavrenja koje su bile dosta zapažene, a upravo sam završila snimanje drame “Vere i zavere” Aleksandra Tišme za novosadsku televiziju i komad “Rekvijem za gospođu J ili T”, u kome glavni lik tumači Mirjana Karanović. Uskočila sam i u seriju “Sinđelići” umesto Milene Dravić. Ta uloga je veoma lepa, a i društvo i kompletna ekipa su izuzetni, i to mi baš prija. Poslednjih godina dosta sam sarađivala s mladim rediteljima i glumcima, što je sjajno iskustvo. Svi su vrlo daroviti, vaspitani, vedri, daju mi podstrek i snagu, a čini se da i ja njima uzvraćam istom merom. Na setu mi se uvek obraduju, čak mi ispričaju neke svoje probleme, i ta dobra razmena energije koju imamo motiviše me za dalji rad. Mladi su stvarno sjajni, mislim da je stasala dobra i talentovana generacija, a oni iz srednje su već dosta jaki. Sa svima njima baš uživam.

Ni sama ne zna odakle joj toliko snage i energije.
- Mislim da sam ovakva zbog toga što veoma vodim računa ne samo o svom fizičkom nego pre svega o mentalnom zdravlju. To mi je posebno važno, mnogo čitam, pišem, ne dopuštam sebi da se zapustim. Sad ne radim ni za slavu, ni za pare, one dođu ili ne dođu, a na kraju nisu ni važne, pošto je sve relativno. Želim da budem živa, korisna. Sa starošću se morate sporazumeti, i znati šta ona donosi. Čega se treba čuvati, a šta valja negovati, da ne biste bili ni smešna glumica, ni smešna žena koja traži ono što joj ne pripada. Tudim se da budem pristojna, ne opuštam se, radim gimnastiku, dosta hodam, na vreme odlazim na spavanje, nikad nisam zaspala a da nisam skinula šminku. Vrlo je važna higijena lica, tela i duha. To je nešto što godinama činite, a ono vam uzvrati spokojstvom i mirom, izborom, nezavisnošću od bilo čega drugog osim od sopstvene volje.

Kako je prijatelji najbrže razvesele, ne čudi što ih čuva kao oči u glavi.

- Imam prijatelje kojima u svakom momentu mogu da se javim, da razmenimo misli, da tražim savete. Volim dobre ljude, po prirodi sam vedra i nastojim da budem u društvu takvih osoba. Iako su nam dani teški i okružuju nas veliki problemi, trudim se da ne trošim snagu gde ne mogu pomoći, već delam tamo gde mogu da doprinesem - i sebi, i društvu, i prijateljima. Tu se dajem bez ostatka. Snaga se ne sme rasipati na sve strane, jednostavno morate pronaći ravnotežu - ističe Mira.