Slatke muke velike škole roditeljstva: Irina Đorđić o prvim nedeljama sa sinom Maksimom
18.11.2017 17:41
Foto:
Pošto se porodila u Kanadi 18. oktobra i na svet donela krupnog dečaka, novinarka i voditeljka RTS-a priznaje da joj je neispavanost najveći problem, ali da uz pomoć supruga Nikole uspeva da odgovori svim zahtevima roditeljstva
Doskora zaštitno lice Jutarnjeg programa i Kulturnog dnevnika RTS-a Irina Đorđić (36) nedavno je na svet donela dečaka Maksima. Ona se porodila u Vankuveru, gde već godinu i po živi sa suprugom Nikolom, dizajnerom specijalnih efekata.
- Porodila sam se 18. oktobra, tačno na sredini između dva očekivana termina - prvog po proračunu doktora iz Kanade, drugog po računu lekara iz Srbije. Nikola i ja smo išli na časove za one koji prvi put postaju roditelji, tako da smo, u teoriji, znali šta da očekujemo, od prvih bolova do bebinog dolaska na svet. To nam je mnogo olakšalo, sve vreme smo bili svesni šta u kom trenutku sledi i kakav medicinski tretman možemo da dobijemo ili tražimo.
Da li je Nikola prisustvovao porođaju i kako ste se osećali kada ste prvi put uzeli bebu u naručje?
- Slično kao kod nas, porođajima u Kanadi tate prisustvuju ukoliko to žele, a osoblje se izuzetno trudi da stvori toplu atmosferu, bez napetosti. Ipak, sve što vam treba, od lekova za bolove do anestezije, morate sami da tražite, i zbog toga je Nikolino prisustvo bilo od neprocenjive koristi. On je sve vreme bio moj glas razuma. Od prvih trudova do Maksimovog dolaska na svet bili smo zajedno, i to je zaista posebno iskustvo. Još jedan lep ovdašnji gest, koji me iznenadio, jeste taj što su medicinske sestre i babica nekoliko minuta nakon porođaja nakratko napustile našu sobu i ostavile mene i Nikolu da se nasamo upoznamo s bebom. Lagala bih kad bih vam rekla da se jasno sećam svog osećaja u tom trenutku, ali najpribližnije tome je da sam jednostavno osetila kako je sve na svom mestu i onako kako treba da bude. Kao da smo bili spremni i samo čekali taj momenat. Što i jeste tačno.
Irina Ivić o traumatičnom iskustvu i hrabrosti da se o nasilju javno govori
Jeste li se ranije dogovorili oko imena sina ili ste odluku o tome doneli kad ste videli bebu?
- Našeg dečaka smo nazvali Maksim. To ime nije bilo među našim favoritima svih prethodnih meseci, ali jeste na široj listi predloga. Nismo žurili s odlukom, ostavili smo prostora da vidimo koje će nam najviše ići uz njega. A pošto je on jedna velika beba, Maksim mu sasvim pristaje. Oko toga smo se odmah složili.
Kakav je Maksim?
- Ne znam kakve su druge bebe da bih mogla da uporedim. Rekla bih da je veoma dobar, ali to znači samo da nam zadaje malo posla. Trenutno živimo u ciklusima između spavanja, hranjenja i presvlačenja, jedino malo više brinemo kad ga muče grčevi. Naše dosadašnje iskustvo govori da su ovo nespavanje i sav fizički napor ništa u poređenju sa strepnjom koju osećate kao roditelj, sa strahom i brigom da sve bude u redu sa vašim detetom.
Kako reagujete u nekim potpuno novim situacijama u kojima se zateknete i šta vam najteže pada?
- Najteže podnosim nespavanje, verujem da će se u tome složiti svi roditelji. Nedostatak sna i nemogućnost da uđete u uobičajen životni ritam zaista su iscrpljujući. To pada teško čak i meni koja sam redovno ustajala u četiri ujutru zbog jutarnjeg programa i imala prilično poremećen raspored spavanja. Ne mogu da zamislim koliko je tek teško onima koji su navikli da slatko prespavaju celu noć.
Najsnažniji utisak iz prvih nedelja materinstva?
- Odgovornost i izvršavanje obaveza u vezi sa bebom bez pogovora. Nema izgovora, umora, odlaganja dužnosti, jer ste odgovorni za stvorenje koje u potpunosti zavisi od vas. Zastrašujući i divan osećaj istovremeno.
Ko vam pomaže oko Maksima?
- Niko, jer smo shvatili da ćemo, ko god nam došao kao ispomoć, na kraju nas dvoje ostati sami sa bebom. I tada bi nas sačekale iste muke koje proživljavamo danas. Zato smo odlučili da od početka mi budemo tim i da se organizujemo tako da možemo da funkcionišemo i odmenimo jedno drugo kad je neophodno. Za sada se to pokazalo kao dobro rešenje. Nije lako, posebno u nekim situacijama koje nas iznenade pa ne znamo kako da odreagujemo, ili kad nas jednostavno uhvate panika i strah da nešto ne uradimo pogrešno. Ali mislim da je to uobičajeno za sve koji su prvi put roditelji.
Irina Ivić: Prošla sam pakao s nasilnikom
Šta radite zajedno?
- Gotovo ništa, osim, možda, kupanja, kako bismo ostavili prostora onome drugom da se odmori ili završi neke druge obaveze. Spontano smo se podelili u negovanju bebe. Oboje radimo sve što je u datom trenutku neophodno. Ne znam kako bismo opstali drugačije, sa bebom za koju niste sigurni da li plače od gladi, grčeva ili potrebe da se mazi. Sve je ovo jedna velika škola, u kojoj tek učimo taj nemušti bebeći jezik.
Najnovije.
Zvezde.
