Zlatne odbojkašice: Pobede se najslađe slave u Užičkom kolu

Osim što su na terenu plenile igrom i atraktivnim izgledom, reprezentativke Srbije u odbojci, koje su na nedavnom Evropskom prvenstvu osvojile zlatnu medalju, otkrivaju da su uoči ključnih utakmica osećale veliku tremu, da su podršku dobijale od članova porodica, a da uspehe proslavljaju uz omiljenu muziku

Srpske odbojkašice, koje su na nedavno završenom Evropskom prvenstvu u Azerbejdžanu osvojile zlatnu medalju, na terenu deluju neustrašivo i bore se za svaku loptu. Međutim, one su i veoma emotivne. Kapiten Milena Rašić (26) i blokerke Stefana Veljković (27) i Jovana Stevanović (25) u razgovoru za “Gloriju” otkrivaju da su tokom takmičenja teško kontrolisale osećanja, da su im najveća podrška bili roditelji, porodice i najbliži prijatelji, te da su osvajanje titule prvaka Evrope slavile uz MVP, ali i “Vidovdan” i “Užičko kolo”.

Stefana Veljković, najbolji bloker Evrope, tvrdi da su svi s kojima je posle turnira pričala bili ubeđeni kako im je bilo lako da osvoje zlato.

- Prijatelji, poznanici, nepoznati ljudi misle da nam je sve išlo od ruke jer smo na terenu dominirale. Ali, nije bilo lako iskontrolisati emocije koje su se javljale uoči svakog meča. Meni je bilo najteže pred polufinalnu utakmicu, dok još nismo imale medalju u džepu - priznaje Stefana. - Osećala sam tremu i veliko uzbuđenje, pa čak i euforiju, dok je pred finale sve bilo opuštenije jer smo već obezbedile medalju, pa je bilo manje psihološkog pritiska. Svi su pričali o tome da smo mi dominantne, i slažem se da jesmo, ali, naprosto, nijedna od nas nije razmišljala na taj način, i nismo išle da “razbijemo” protivnice, nego smo ih poštovale i u svaki meč ulazile s tremom. Treba verovati u sebe. Nismo imale stav da smo najbolje na svetu, iako to možda, u neku ruku, i znamo. Daleko je teže kad ste već napravili neki uspeh, pa treba da ga opravdate. A emocije koje su se javljale pre svakog izlaska na teren su neobjašnjive, kroz glavu mi je prolazilo hiljadu slika šta sve treba da uradim, i to me je činilo nervoznom sve dok utakmica ne bi počela. To iščekivanje je najteži deo, kad meč krene, sve je lakše.

REČI UTEHE

Bloker Jovana Stevanović ističe da su i petomesečne pripreme za šampionat bile prilično naporne.

- Na Kopaonik smo otišle dva dana po osvajanju bronze na “Gran priju”. Tamo je bilo dosta fizičkih i psihičkih oscilacija, povreda, ali uvek smo uspevale da se vratimo, što je potvrdio i krajnji rezultat. Sve padove i krize prevazilazile smo zajedno, jadale se jedna drugoj, bodrile se međusobno. Svako je svakog razumeo, a osim saigračica, kad god bi mi bilo teško, pozivala sam roditelje, majku Dubravku i oca Gorana. Oni su me tešili u kritičnim trenucima - otkriva Jovana.

Kapitenu Mileni Rašić ovo takmičenje je, čini se, najteže palo. Emocije su joj bile dosta pomešane pošto ga je posmatrala iz druge perspektive jer zbog povrede skočnog zgloba nije mogla da igra.

- Pred prvenstvo rekla sam kako ću dati sve od sebe da se oporavim, ali kad sam počela da treniram, videla sam da to nije to, da sve ide na silu. Imala sam jake bolove i bila prinuđena da ekipi budem podrška s klupe. Trudila sam se da u svemu pomognem koliko mogu. Dosta toga može mnogo bolje da se sagleda kad posmatrate sa strane nego kad ste na terenu. Naravno da mi je bilo teško da budem samo posmatrač, ali kako je turnir odmicao, postajalo je sve lakše, pre svega što devojke odlično funkcionišu kao tim. Bila sam baš ponosna na njih, posebno na mlađe igračice Bjanku Bušu, Anu Bjelicu, Eminu Popović, Bojanu Milinković, Teodoru Pušić i Slađanu Mirković. Videlo se da nemaju tremu i sve su uradile kako treba, iako im je ovo bilo prvo veliko takmičenje. U odsudnim trenucima su pomogle ekipi.

Kapitenu je najteža bila finalna utakmica protiv reprezentacije Holandije.

- Kad smo povele s nekoliko poena razlike u četvrtom setu, počela sam da plačem, valjda me je sve stiglo, skupilo se, iako sam bila svesna da je zlato naše. Igračice su krenule da me teše, bezuspešno, a na kraju meča sam opet zaplakala, ali od sreće što smo postale šampionke.

DEČKO IMA RAZUMEVANJA

I Mileni i njenim saigračicama najvažnija je podrška porodice. Poruke i čestitka majke Radmile, koju zovu Rajka, najdraže su joj.

- Verujem da je njoj, kao i familiji i prijateljima, teško koliko i nama, ali svi se trude da to ne pokazuju. A njihovi pozivi i poruke su mi najviše značili.

Stefana kaže da ne zna kako njeni najbliži, majka Olivera i otac Bojan, reaguju.

- Tokom takmičenja smo se čuli samo nakratko da mi požele sreću. Poruče jedino ljube te mama, tata, baba i deda i ostave me da se fokusiram na meč. A meni je dovoljno da vidim poruku “Bravo” ili “Srećno” pa da budem mirna. Tek kad se sve završi, razgovaramo o momentima koje su oni, ali i ja, najteže proživljavali. Mi smo se navikle na to, dugo smo razdvojene od roditelja, sve igramo po inostranstvu, i normalno nam je da ti momenti prolaze a da naši najbliži nisu tu pored nas.

Stefani je velika podrška i dečko, takođe odbojkaš Srećko Lisinac, s kojim se veoma dobro razume.

- Pomažemo jedno drugome, i to ne samo kad je u pitanju sport. Nije mnogo važno što smo oboje sportisti, ali upravo zbog toga on razume trenutke kad sam nervozna i nije mi ni do čega, kao i ja njega. To oboje prepoznajemo i super funkcionišemo.

Devojke su još na pripremama imale i plejlistu koju su puštale u svlačionici, a svaki put je morala da se sluša pobednička numera “Celu noć i celi dan” grupe MVP.

- Pred meč bismo se spremile, obukle, očešljale, odigrale uz tu pesmu i onda izašle na teren. Čak su nam je puštali i na zagrevanju pošto su organizatori pitali koja nam je omiljena pesma. A posle osvajanja zlata u svlačionici je repertoar bio raznovrstan, pevale smo razne stvari, poput “Vidovdana”, ali i zaigrale uz “Užičko kolo” - otkriva Jovana.

Doček pred Skupštinom grada Beograda sve tri su doživele izuzetno emotivno, uz suze.

- Imala sam veliku tremu kad je trebalo da izađemo na balkon pred toliko ljudi. Nisam ni znala koliko ih se okupilo, a kad sam shvatila da me niko ništa neće pitati, odahnula sam. Taj čuveni balkon je san svakog sportiste. Kad sam čula himnu, zaplakala sam, nisam smela ni da pogledam ostale devojke. Trudila sam se da gledam ispred sebe, u one preslatke devojčice koje su pevale - priznaje Stefana.

I Milena tvrdi da je to bio nezaboravan doživljaj.

- Taj trenutak pred izlazak na balkon nešto je sjajno. Ja sam se, iskreno, tresla, držala sam pehar u rukama i trebalo je da izađem poslednja i da ga podignem, a sve vreme sam strahovala da ću se saplesti i ispustiti ga, da će odleteti preko ograde terase. Na sreću, sve je ispalo kako treba, a to je svakako osećaj koji ću pamtiti čitavog života.

Jovana napominje da su sve devojke jedva čekale da krenu na takmičenje.

- Kad smo sele u avion, činilo nam se da je sve lakše. Utakmice nam nisu pale teško, uživamo u tome jer volimo da igramo. Možda bi nekome i bilo teško da igra tri utakmice u tri dana, ali nama to i nije bio neki napor pošto smo se dobro pripremile. I psihički padovi nas spremaju za sportska nadmetanja. Između emocija i fizičke spremnosti uvek prevagnu emocije, jer telo može sve da izdrži. Uostalom, pripreme i služe da se dobro fizički spremite, ali psihičko stanje je izuzetno bitno u sportu. Mir i radost koju morate da imate u sebi su najvažniji - ubeđena je Jovana.