Vjera Mujović o suprugu Štefanu: Razdvojenost daje neku posebnu čar našem odnosu

Dok je sa suprugom Štefanom Prajsom obilazila Kinu, glumica je, uprkos strepnjama svojih domaćina, u slast pojela porciju prženih zglavkara, a njihov ukus joj se toliko dopao da bi opet ponovila ovu gastronomsku pustolovinu

Članica Narodnog pozorišta u Beogradu Vjera Mujović (45) sa suprugom Štefanom Prajsom, doktorom interne medicine iz Minhena, posetila je Peking, gde je sem u znamenitostima uživala i u neobičnoj hrani.

- Prvi put posle medenog meseca putovala sam negde sa suprugom. Štefanov drug je predstavnik jedne nemačke kompanije u Kini, pa smo na njegov poziv otišli u ovu divnu zemlju. Jeli smo sve vrste hrane, počev od one koja se nudi u ekskluzivnim restoranima, gde su na meniju škorpioni i meso zmije, do one najluđe i “sumnjive” koja se prodaje na ulici. Škorpije se prže, a služe se na slami od ribe koja je slična pirinčanim pločicama. Krckaju pod zubima i imaju ukus poput skakavaca, koje sam jela u Južnoj Africi. Podsećaju malo i na čips. Zmija mi se nije dopala, nekako je “gumenastog” ukusa. Uzela sam samo nekoliko zalogaja, dok sam škorpijice smazala u slast.

Period između dve pozorišne sezone uglavnom provodite kod supruga u Minhenu?

- Leti idem u svoju minhensku kuću, dok sam za vreme pozorišne sezone u Beogradu. Dan posle povratka iz Pekinga bila sam na Mokroj Gori na Festivalu “Boljšoj”, gde sam srela dve Kineskinje koje su se zaputile da upoznaju Kusturicu. One su gledale sve njegove filmove i zahvaljujući njegovim intervjuima prvo upoznale a zatim i zavolele Andrićevu književnost. Zar to nije fantastično? Što se tiče profesionalnih aktivnosti, u avgustu sa predstavom o Čehovu “Tvoja ruka u mojoj” gostujemo u Tivtu na Festivalu Purgatorije. Početkom septembra idemo i na Festival u Topoli. Pozvani smo na još četiri festivala u Rusiji i na jedan u Nemačkoj.

Vaš suprug je Nemac, radi u Minhenu, a vi u Beogradu. Kako ste organizovali brak na dve adrese?

- Razdvojenost daje neku posebnu čar našem odnosu. Imamo manje vremena za nevažne stvari i gluposti. To je, ispostavilo se, dobar recept za uspešno funkcionisanje našeg braka. Veća je odgovornost prema zajedničkom vremenu. Trudimo se da uživamo i da ga provedemo što kvalitetnije. Kada smo razdvojeni, gledamo da obavimo što više stvari, da radimo više, kako bismo više bili posvećeni jedno drugom kad smo zajedno.

Uči li Štefan srpski?

- Prve reči koje je naučio su: stvrdne, strpaš i surdukneš! Naime, bili smo u gostima i domaćin mi je diktirao recept za tortu: “Strpaš u frižider, čekaš da se stvrdne i - surdukneš!” Niko Štefanu posle nije verovao da je to iz recepta za tortu rozitu. A ja sam bila bezobrazna i na medenom mesecu sam ga učila brzalice. I dalje smo svi ovde bezobrazni pa ga ne ispravljamo kad kaže “moj žena i tvoja muž”, nego sada i drugi oko nas tako govore.

 

Kako vama ide nemački?

- Meni je lakše jer sam mnogo manje u Nemačkoj nego on u Srbiji. Omiljena reč mi je “fremdschaemen”, što znači “stideti se za drugoga”. Ni u jednom drugom jeziku ne postoji reč koja objašnjava ovu pojavu. Za Štefanovo privikavanje na naš mentalitet vezana je i jedna anegdota. Bilo nas je dosta u jednom restoranu na večeri. Svi smo pričali i nismo se međusobno slušali. Onda je Štefan viknuo: “Ćuti, ja priča!” Svi su se zaledili, samo sam ja rekla da ne može više nikad tako da ućutkava ljude. Na šta je on meni odgovorio: “Ma nemoj, vi svaki čas svi govorite - ‘je*o te, je*i ga’. To može, a ‘ćuti’ ne može? Vi ste ludi ljudi”.

Šta se novo dešava u vašoj karijeri?

- Na jesen me čeka nova predstava, nova uloga. Ali, trenutno mi je najvažnije igranje komada o Čehovu “Tvoja ruka u mojoj”, njegov “život” na festivalima. Nebojša Dugalić je zaista napravio rediteljsku bravuru i veoma se radujem svakom izvođenju. Jedan od najslavnijih ruskih pisaca Čehov i njegova najveća ljubav Olga Kniper, čuvena ruska glumica proslavljenog Moskovskog hudožestvenog teatra, junaci su ove priče. Ljubav, čežnja, razdvojenost, uloge, pisanje, premijere, uspesi, neuspesi, putovanja, bolest... Velika ljubav i strast za umetnošću, strast za pozorištem, muzikom, traganje za izazovom. Nesposobnost da se besposliči u svakodnevnom životu. To je sve vezano za našu predstavu. Često mi ovog leta na vrućinama na um pada misao Čehova: “Drveće celog leta nije dobilo ni kap vode. Tako je i sa ljudima. Poneko celog života ne dobije nijednu kap sreće!”