Slavni scenograf Miljen Kljaković Kreka: Svoj filmski san sam već odsanjao, vreme je da uplovim u mirnije vode

Scenograf Miljen Kljaković Kreka (66), jedan od naših najcenjenijih i najpoznatijih filmskih stvaralaca, slavu je stekao ostvarenjem “Delikatesna radnja” koje mu je donelo nagrade “Cezar” i “Feliks” i brojne projekte u Americi.

Miljen Kljaković Kreka: Kako sam razbesneo Marlona Branda

Iako diplomac Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, nikad se nije bavio slikarstvom, odmah je počeo da radi scenografije. Prvo u Ateljeu 212 s Duškom Ristićem, doajenom pozorišne i filmske scenografije. U teatru se nije mnogo zadržao.

- Priprema predstave dugo traje, nekoliko meseci, i to mi je bilo monotono, pošto sam dinamična osoba. Ubrzo sam postao deo tima u televizijskim serijalima i šou-programima, a potom i filmovima. Moj prvi angažman bio je u “Specijalnom vaspitanju”, prvencu Gorana Markovića. Veoma mi se svidelo to “filmsko ludilo”, privuklo me je toliko da sam ostavio i televiziju. Nizali su se zatim i drugi projekti, pretežno sam sarađivao sa rediteljima koji su završili čuvenu prašku školu. Tada su se kod nas radile i velike koprodukcije, na njima sam mnogo naučio o poslu i ubrzo se osmelio da se profesionalno osamostalim. Prvo ostvarenje u inostranstvu bila mi je “Delikatesna radnja”. Producentkinja Klodi Osar želela je da se ono radi u Beogradu, ali je reditelj Žan-Pjer Žene insistirao da snimanje ipak bude u Francuskoj. Uspešno sam završio prvi inostrani posao, film je postao kultni i svi ga znaju, čak i u Americi gde inače malo poznaju evropsku kinematografiju.

RADIONICA MAŠTE

Rad na “Delikatesnoj radnji” mu je doneo evropskog Oskara, odnosno nagradu “Cezar”, kao i “Feliksa”, francusko nacionalno priznanje u oblasti filma, koje se inače retko dodeljuje strancima.

- Ta priznanja bila su dobar vetar u leđa, odmah su počeli da se javljaju agenti koji su želeli da me zastupaju, a odabrao sam jednu agenciju iz Los Anđelesa, kojoj sam veran i danas, na obostrano zadovoljstvo.

Najveći izazovi uvek su mu bili ostvarenja epohe u kojima scenografija igra veoma važnu ulogu. Pamti mnoge, od “Tajnog prolaza”, gde je u Luksemburgu morao da rekonstrušiše Veneciju s kraja XV veka, do naučnofantastičnog klasika “Dina” Frenka Herberta i “Ordera”, u kome je napravio kompletnu Katedralu Svetog Petra u studijima “Ćinećita” u Rimu, jer nije moglo da se snima u Vatikanu. Poslednji izazov bio mu je “Muhamed” reditelja Mažida Mažida, rađen čak tri godine u Iranu, za koji je izgradio više od 120 hiljada kvadrata scenografije, od kompletnih Meke i Medine iz šestog i sedmog veka do sirijskog manastira Bosra. Ti objekti su po završetku snimanja sačuvani kao turističke atrakcije.

- Bilo je to sjajno iskustvo. Istorija me inače veoma interesuje i tokom godina sam počeo da skupljam literaturu o različitim epohama. Imam ogromnu biblioteku, arhivu i dokumentaciju koji su dobra polazna osnova za osmišljavanje dekora. Pripremajući se, morate da istražujete i snalazite se na razne načine kako biste došli do podataka koji će vam omogućiti da dobro uradite posao. Naravno, i saradnici su veoma bitni, sve to ne možete da postignete sami, bez pomoći arhitekata, crtača i majstora, stolara, tesara i mnogih drugih. Dovoljan je jedan pogrešan momenat u dekoru da kompletna iluzija padne u vodu, a, s druge strane, izuzetno je bitno i da se uklopite u zadati budžet i sve završite na vreme.

Od svih scenografija koje je uradio najdraža mu je ona za “Specijalno vaspitanje”, pošto je s njom počeo. A posle više od četiri decenije bavljenja filmom razmišlja o tome da se povuče.

- Treba naći meru i granicu u svakom poslu. Više mi se ni ne ide na terene i velika odsustva od kuće, mislim da je sad pravi momenat da prekinem. Imam čime da se bavim. Godinama priželjkujem da se napokon posvetim slikarstvu, odnosno onome što za sve ove godine nisam uradio na tom polju. Pokušaću to nekako da nadoknadim. A najbolje bi bilo da, ako mogu, prenesem to neko moje iskustvo mlađima. Dolaze nove generacije i treba im osloboditi mesto, da mogu da rade. Radujem se tome, a, iskreno, želim da mi film više ne bude prioritet, jer sam svoj filmski san već odsanjao. Vreme je da uplovim u mirnije vode.