Petar Božović o supruzi: Bog mi je dao Snežanu i, na sreću, umeo sam to da prepoznam

Pošto je u poslednjih nekoliko meseci osetno korigovao težinu i popravio opšte zdravstveno stanje pa se danas kreće bez pomoći štapa, slavni glumac tvrdi kako za to najveće zasluge ima njegova supruga

Na nedavnoj ceremoniji u Jugoslovenskoj kinoteci, na kojoj mu je uručen “Zlatni pečat”, Petar Božović (71) je delovao odmoran i svež sa dvadesetak kilograma manje. U zgradu na Studentskom trgu ušetao je bez štapa koji mu je poslednjih godina neophodan rekvizit zbog problema s kolenima.

- S vremena na vreme se povučem i opustim, na isti način na koji sam to činio kad sam bio mlad - objašnjava svoju vitalnost veliki dramski umetnik i nastavlja: - Ne razumem to trčanje po svaku cenu, da budeš prisutan svuda, bez povoda i suštine. Bez koncentracije na određeni plen nema ulova, što dobro znaju lovci. Valja se usredsrediti. Onda može doći do nečega. Ali, ako radite tri-četiri stvari istovremeno, ništa nećete uraditi kako treba. Tako je u bilo kojoj aktivnosti. Na šta to liči da imate četiri-pet devojaka ili isto toliko poslova? Najgore je izgubiti kriterijume. Ponuda lažnog života je toliko agresivna da je to postalo nepodnošljivo. Danas možete da budete mladi iako ste matori, zdravi iako ste na samrti, lepi iako ste ružni, da budete žensko iako ste muško. Može i đed da vam bude majka. Danas sve može. Život vam nameće razna rešenja.

VUNENA VREMENA

Od kada je u braku primetna su velika poboljšanja u njegovom zdravstvenom stanju. Snežana je zategla tamo gde je trebalo, onako kako to čine prave žene.

- Bog mi je dao Snežanu i, na sreću, umeo sam to da prepoznam. Ne znam kako to drugi nisu videli. Rekao sam joj: “Ti se šetaš među gomilom slepaca. Kako te drugi nisu uočili? Gde si bila dosad?” Ona mi je motiv za život. Ovo vreme je toliko gadno i usrano da vam se i život ponekad smuči, pa kažem sebi da sam dosta i poživeo, ali onda se setim da imam nju, nekoga s kim delim dobro i zlo.

Umetnik kome je pozorište crkva sve manje igra u beogradskim teatrima.

- Nema me u Beogradu, ali me ima u Banjaluci, u predstavi “Otac i sin” Nebojše Romčevića. I u teatru “Slavija”. Idem i na gostovanja s resitalom, radio sam i “Luču mikrokozmu” s “Prvim beogradskim pevačkim društvom”. To ispunjava život. Zvali su me i iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta da glumim, ali nisam mogao. Prihvatiću nešto drugo sledećeg puta. Moj Atelje 212 je ostao gluv na neke predloge. Dobro, to je stvar pozorišne politike. Imam ja šta da radim. I kad nešto završim, kažem sebi šta sad više još smišljaš. Ali već preksutra opet se pitam čime ću novim da se bavim. Volim svoj posao i ne mogu bez njega, drži me. Raditi nešto što voliš je velika prednost jer ne možeš da se penzionišeš. Kako bi to izgledalo? Glumac ne ide u penziju. Pogledajte Miru Banjac, Vlastu Velisavljevića. Divno je što i dalje glume.

RADOST VIŠESTRUKOG DEDE

Veliku radost pričinjavaju mu i unuci. Sin Draško mu je podario Anđeliju, buduću muzičarku, koja već ozbiljno svira violinu.

- Sad je u trećem razredu osnovne i već je imala prvi koncert, koji je trajao dva minuta. Draško, koji je profesor klavira, rekao mi je da je sve tačno uradila i da lepo napreduje. Nadam se da ću je jednog dana uzeti za ovaj moj resital, da nastupamo zajedno. Stasaće za pet-šest godina. To bih baš voleo, bilo bi sjajno. A sinovi moje žene, Ivan i Stojan, istih su godina kao i moj Draško, prvi ima kćerku Nikolinu od tri, drugi sina Nikolaja od tri i po godine, tako da sam višestruki deda i veoma sam radostan zbog toga. Unucima se posvećujem kad i koliko oni mogu da odvoje vremena, to mi je tako osvežavajuće. Deca te podsete da si nekad bio dobar, pronađu u tebi one zakrčene puteve dobrote koje si morao ili da skrivaš, ili su ti ih s vremenom uništili, pa odjedanput potekne ta lekovita voda lepote i dobrote. To je divan osećaj, mnogo oplemenjuje.