Srđan Gojković Gile: Moj monaški život

Tokom jednomesečnog boravka u budističkom hramu u Oksfordu pevač i lider ‘Električnog orgazma’ meditirao je pet-šest sati dnevno, čime je osnažio volju i pojačao samodisciplinu, što mu je pomoglo da poboljša kvalitet života

Bebi Dol o tome zašto se povukla iz javnog života: To je bio moj rizik

Vođa beogradskog rokenrol sastava “Električni orgazam” Srđan Gojković Gile (56) boravio je nekoliko nedelja u budističkom manastiru u Engleskoj, gde je testirao svoju volju i radio na samodisciplini. Zaključivši da je meditacija važna za svakodnevnu mentalnu higijenu, praktikuje je redovno.

- Proveo sam mesec dana u budističkom manastiru u Oksfordu. Pre toga sam odlazio u manastire u Aziji, u Vijetnamu, Tajlandu i Mjanmaru, kako se sada zove Burma. U ovom u Oksfordu obreo sam se jer ga vodi moj učitelj meditacije koji je iz Mjanmara. Živeo sam kao monah, budio sam se rano, čak sat pre ostalih, oko četiri ujutro. Iskoristio sam to kao mogućnost da više meditiram. Bio sam disciplinovaniji nego što sam inače. Kada bi i ostali ustali, zajedno bismo doručkovali, a zatim odlazili na meditaciju. Monasi uglavnom imaju jedan ili dva obroka. Sa jelom završavaju do podneva, a posle podne i uveče ništa ne jedu. U proseku sam meditirao pet do šest sati dnevno. Ostalo vreme sam pričao sa monasima, šetao po parkovima, hranio guske na Temzi, čitao. U okviru manastira je odlična biblioteka s mnogo budističkih knjiga.

Da li biste mogli da živite u manastiru, možda kada odete u penziju?

- Sebe uopšte ne zamišljam u penziji. S druge strane, razmišljam da sam u penziji od kada sam završio gimnaziju. Onda ispada da sam ceo život u penziji. Ne znam ni šta to zapravo podrazumeva, osim da se dobijaju pare od penzionog fonda, u koji se ulaže tokom radnog veka. U umetnosti nema klasične penzije, možda jedino neka invalidska, ako ti telo trokira. Čak Beri je umro u devedesetoj, a svirao je mesec pre smrti. I ovi “mlađani” momci iz Rolingstonsa, koji imaju 73-74 godine, upravo kreću na turneju. U rokenrolu nema penzije. Mogao bih jednom da živim u manastiru, mada u ovom trenutku nemam takve planove. Ne znam u kom će pravcu krenuti da se razvijaju stvari. Svaki put kada sam se našao među monasima, vrlo brzo sam se prilagodio i shvatio da mogu da živim kao oni. Čak bi mi tamo bilo mnogo lakše oko mnogih pitanja. Ali vezan sam za sve što imam ovde, dete, majku, porodicu, prijatelje, bend.

Meditirate li redovno?

- Da, nema prekidanja. To je poput redovnog pranja zuba i umivanja. Pored telesne, čoveku je potrebna i mentalna higijena, a meditacija je način na koji je ja postižem. Ako nekoliko dana ne meditirate, onda se um malo više isprlja nego inače. Lakše je zato svakog dana održavati mentalnu higijenu.

Jeste li za pet godina, koliko meditirate, ostvarili duhovni napredak?

- Nije to karate ili džudo pa da imate pojaseve i na taj način se usavršavate. U meditaciji, kao i u većini drugih aktivnosti, kada nešto češće ponavljate, postajete malo veštiji. Sada se daleko lakše koncentrišem nego ranije.

“Nebeska tema”: Prikupljena sredstva za završetak snimanja filma o Vladi Divljanu!

Da li ste uspeli nekoga da zainteresujete za ovu tehniku?

- Ne trudim se da to činim. Ali ako me neko nešto pita ili želi da nauči, objasnim mu. Nekoliko mojih bliskih prijatelja počelo je da meditira. Čovek mora u startu da ima interesovanje za to, a kada počne da meditira, onda napreduje kroz redovnu vežbu.

Nedavno je “Električni orgazam” objavio novu pesmu?

- Jeste, reč je o singlu “Bila si kao san”, četvrtom s našeg budućeg albuma “Gde smo sad”. To je novi način prezentovanja novih numera. Ranije smo objavljivali ceo album. Došli smo do zaključka da ovako pesme lakše stignu do publike, a ona se stalno menja. Postoje numere koje uvek sviramo na koncertima: “Bejbi, bejbi, ti nisi tu”, “Krokodili dolaze”, “Zlatni papagaj”, “Kako bubanj kaže”, “Igra rokenrol cela Jugoslavija”. Isto kao što Stonsi obavezno moraju da izvode “Brown Sugar”, “Jumping Jack Flash”, “Satisfaction”. S druge strane, jedan deo koncertnog repertoara uvek menjamo u želji da budemo akutelni, sveži. Tako, recimo, od prošle godine sviramo “Svečane bele košulje”, pesmu iz filma “Crni bombarder”. Na koncertu kojim smo decembra prošle godine u Domu omladine obeležili trideset godina od izlaska albuma “Distorzija” Anica Dobra, koja tu pesmu peva u filmu, bila je naša specijalna gošća.

Imate devetogodišnjeg sina Uroša. Kakav ste tata?

Bojana Vunturišević: Mama koju ne mrzi da hiljadu puta ponavlja “ne”

- Nadam se da sam dobar, mada bi Uroš verovatno mogao bolje da odgovori na to pitanje. Trudim se da ga naučim nekoj vrsti discipline, ali da mu pritom ne budem naporan niti strog. Gledam da mu racionalno objasnim zašto je nešto dobro za njega, da na času bude koncentrisan, da se lepo slaže sa drugarima, da bude dobar prema životinjama. Ja nisam pazio na času pa sam morao više da radim kod kuće. Kroz meditaciju sam naučio kako da budem prisutan u sadašnjem trenutku, da mi misli ne plove u budućnost ili prošlost, već da su usmerene na ono što se dešava baš sada i ovde. Voleo bih da i on to nauči. Lepo se slažemo. Zajedno provodimo vikende. Sada smo u fazi da umesto crtaća gledamo igrane filmove.