Tanja Bošković: Teško sam se nosila sa svojom slavom, bila sam ohola i bezobrazna

Iako je već četiri godine u penziji teško da iko razmišlja o Tanji Bošković u tom svetlu.
I to sa razlogom jer naša slavna glumica igra i dalje u brojnim pozorišnim predstavama i ne namerava da stane.

- Pozorište je mesto gde se raste i pada, biva bolji od sebe. Ono je porodica, i više od toga. Žalim što oni koji bi trebalo da brinu o jeziku i kulturi, dovoljno ne neguju ansamble. Ako glumci zaista postanu roba, ukoliko ih uguraju u rijalitije i reklame, ruši se dostojanstvo i kontinuitet naših umetnika. Neće rasti kao što smo mi nekada, niti biti negovani kao što je to umeo jedan Bojan Stupica i Muci Draškić u drami, ili Lidija Pilipenko i Jovanka Bjegojević u baletu - rekla je Tanja na početku razgovora za Novosti.

U međuvremenu, promenile su se i "oči koje gledaju". Publika je danas drugačija, s manje očekivanja?

- Zbog tolikog protoka površnih informacija, promenio se i ugao gledanja. Smanjila se i ljubav... S druge strane, imam sreću da putujem i igram pred različitom publikom. Uviđam koliko je ona drugačija u Boljevcu, na primer, od često blazirane, beogradske publike. Druga je vrsta angažmana. Ne samo što se doteraju i sebi od pozorišta naprave praznik, već ima nečeg uzvišenog što nam daju u takvim sredinama. Ponekad čak i ljudi koji se bave ovim poslom, lako i nadmeno, kažu kako Meril Strip i nije bila "baš nešto" u nekoj ulozi. Kako olako sudimo u ovom svetu koji je postao "elitistički", s mnogo vlasnika istine iz svake oblasti. Istina, ima i previše očekivanja. Jedan je Džejms Din koji je napravio samo tri uloge i ostavio blistav trag. Neko, jednostavno, ima dar da sve čega se takne pretvori u lepotu...

Kada ste prestali da budete "bezobrazni i oholi"?

- Pomirila sam se sa sobom, upravo zato što sam dobila toliko ljubavi. Izvinila sam se svima koje sam povredila, ambicijom ili nerazumevanjem. Shvatila da oni koji su više daroviti, moraju više i da se trude.

U to vreme susretali ste se i sa velikim svetskim rediteljima, između ostalih i Romanom Polanskim?

- Nije ostavio na mene naročito uzbudljiv utisak, za razliku od Iva Montana i Mišela Pikolija. Uverila sam se da što su umetnici veći, utoliko su jednostavniji, ljubazniji, nežniji. Posebno pamtim Iva Montana. Imao je nešto toplo, zaštitničko u sebi, pun razumevanja za moju mladost, nesigurnost i nedostatak mudrosti. Uostalom, glumci drugačije gledaju jedni druge nego što to čine reditelji.

Da li ste poželeli da stvarate karijeru i van granica zemlje?

- Nikad. Doživela sam da odem u SAD, provedem tamo jednu godinu, snimam sa Makavejevim. Imala sam ponude i od Polanskog, ali kao pozorišna glumica shvatila sam da se odrasta samo na svom jeziku. Sve ostalo je zamena, neprilika. Volim da istražujem, mada suštinski razumem samo ono što mi je blisko: pravoslavlje, ovdašnju kulturu i razbarušene ljude, polumediterance, poluslovene, polulude, polupametne. Otvorenost je naša najbolja osobina, otvorenog srca primamo i dajemo. Ovaj narod ume i da dočeka i da isprati, više je duhovit nego duhovan, opsednut slobodom - valjda zato što je nikad nije dovoljno osvojio. Kao i svaki njegov čovek, pojedinačno.

U kojim ste se vi okolnostima osećali sputano i nedovoljno slobodno?

- Bilo je situacija u kojima sam se bojala sopstvene različitosti. U jednom životnom periodu imala sam potrebu da budem deo grupe, a duboko unutra osećala svoju individualnost. Onda dođu godine kad se pomirite sa sobom i više ništa ne morate.

Kako ste se nosili sa sopstvenom slavom?

- Teško. Ipak, samo do onog trenutka kada sam shvatila da ne moram da joj služim, da je deo sujete. Kada sam se umorila od glamura, postala sam - ja. Kad me više nije bilo briga šta ko misli, imala sam više prostora da delim i srce i vreme sa sobom i drugima. Naučila sam da se radujem, pa i da se podsmehnem sebi. Slava je nebitna. Za sve svoje loše odluke snosim posledice, nekad se sebi dopadam, nekada ne. I to je u redu.

Imate i prirodan odnos prema starenju. Svakoj lepoj ženi, pogotovo glumici, nije to uvek lako?

- Slava Bogu milostivom! Nisam imala drugog izbora, kako kaže jedan lik: "Lako je meni biti dobar, kad drugog izbora nemam". Za takav odnos prema sebi čovek mora i da čita, da razume sebe i druge. Ako prihvatimo normalno život i njegovu prolaznost kao Božju volju, na dobrom smo putu.

Nikada niste pomišljali na plastične operacije?

- Ne, ni po koju cenu. Posle dvadesete sve što osećamo, vidi se na nama. Dobijamo lice koje zaslužujemo. Radost je lek i eliksir. Hvala bogu što smo živi, što dođu i prođu praznici, što nižemo godine i što pronalazimo načine da negujemo dušu za koju je telo samo stan.