Jedan od simbola vaterpolo reprezentacije Srbije, koja je nedavno osvojila četvrtu uzastopnu titulu prvaka Evrope, i jedan od najboljih centara sveta zajedno sa suprugom kreirao je idealan ambijent za odrastanje sinova Petra i Stefana, koji pokazuju interesovanje da naslede tatu u bazenu
Dok pre devet meseci nije dobio drugog sina Stefana, vaterpolo reprezentativac Srbije i jedan od najboljih centara na svetu Duško Pijetlović (33) svaku dobijenu medalju posvećivao je četvorogodišnjem nasledniku Petru. Poslednje zlato, osvojeno nedavno na Evropskom prvenstvu u Barseloni, prvo je koju sinovi “dele”. Oni su mu, uz suprugu Marinu (30), s kojom je u emotivnoj vezi punih devet godina, najvažniji na svetu, ogromna podrška i velika inspiracija. Duško je Petra čak poveo i na doček na balkonu Skupštine grada Beograda, a mališan je bio oduševljen ne samo spektakularnom atmosferom nego i vožnjom kroz grad autobusom bez krova, pa je danima posle prepričavao utiske.
Radosne vesti u domu proslavljenog vaterpoliste: Duško Pjetlović dobio drugog sina
Kad je počinjao da trenira, Duško je sanjao da doživi doček poput onog koji su nakon olimpijade u Atlanti doživeli naši košarkaši, kad ih je u Beogradu sačekalo nekoliko desetina hiljada ljudi.
- Taj doček je najčuveniji, ostao mi je u glavi i glavni mi je cilj i motiv kad igram. Zahvalan sam Bogu što imam prilike da izađem na taj balkon, osećaj je divan, neverovatan, ne umem to da objasnim. Čudesno je kad toliko ljudi dođe, ali ne da gleda utakmicu, nego da te samo vidi i pozdravi. Presrećan sam što sam to iskusio već nekoliko puta.
FIZIČKA POTROŠNJA
Centar reprezentacije Srbije priznaje da na svakom takmičenju očekuje da osvoji zlatnu medalju.
- Na Evropskom prvenstvu u Barseloni znao sam da moramo da napravimo nešto da bismo se vratili na vrh i odbranili zlato. Da budemo onakvi kakvi smo bili do Olimpijskih igara u Riju 2016. Mnoge ekipe su pokušale da nas pobede samo da bi osetile da to mogu, jer smo im uterali strah u kosti i imaju preveliki respekt prema nama. Dosta timova rezonuje da mi i ne moramo da igramo toliko jako, zbog čega ulaze u utakmicu s mišlju da će izgubiti.
Branislav i Jelena Mitrović: Mi smo prava ekipa
Iako mu je tokom takmičenja nedostajala porodica, najteže mu je ipak padao oporavak posle napornih utakmica.
- Iskreno, mislim da je mojoj supruzi bilo mnogo teže nego meni jer je bila sama s decom. U fizičkom smislu bilo je isrcrpljujuće jer smo imali veliki broj utakmica. Vaterpolo se poslednjih godina pretvorio u NBA ligu, pošto igramo po 80-90 utakmica tokom godine u klubovima, a onda slede i obaveze prema reprezentaciji, što je veoma naporno, posebno zbog toga što se poslednjih godina igra znatno brži i naporniji vaterpolo.
Drago mu je kad je njegova supruga prisutna na utakmicama, ali ne insistira na tome, a nije ni tip igrača koji ne može da igra bez podrške publike.
- Volim kad ugledam Marinu na tribinama pored bazena, ali mi je bitnije da dolazak bude njen izbor, isključivo zbog toga što ona to želi, a ne zato što meni to odgovara. Ako hoće, može i ima snage, ukoliko uspe da se iskombinuje s klincima, odlično. Mnogo mi je važnije da je ona srećna i zadovoljna.
Ljubav bračnog para Pijetlović buknula je slučajno. Dok je s prijateljem bio u jednoj diskoteci na crnogorskom primorju, Dušku je Marina odmah “zapala” za oko.
- Brzo smo se sporazumeli i počeli vrlo intenzivno da se viđamo, toliko da smo gotovo zanemarili sve ostalo u životu. Lepo smo se spojili, a venčali 2013. posle četiri godine zabavljanja. I jedva sam čekao da dobijemo klince. Izvikano je, to je tačno, ali dete zaista donosi nešto što niko drugi ne može da vam da. Ta energija i ljubav koju morate da mu date, ono što osećate i što primate od njega, nešto je potpuno neverovatno. To čovek ne može da shvati dok ne postane roditelj. Detetu posvećuješ ceo svoj svet, i onda samo taj svet podeliš napola kad dođe drugo. Voleo bih da dođe i treće, četvrto, biće mesta za sve. Ali, za to se pita i Marina.
Gospodin i džentlmen: Dejan Savić objasnio zašto se poklonio španskom selektoru
BUKET IZNENAĐENJA
Njegova supruga otkriva da Duško ima i romantičnu stranu. Dok nisu dobili klince, godišnjice veze i rođendane obeležavali su putovanjima ili odlascima na večere, a sada su nasrećniji kad uspeju da se posvete jedno drugome. Dovoljno im je da sede u tišini, piju kafu i pričaju.
- Kad decu nemamo kome da ostavimo, uspavamo ih pa naručimo neko fino jelo i otvorimo vino. Nije nam bitno da negde izađemo, ostanemo u stanu i uživamo u zajedničkim trenucima - ističe Marina. - Duško i te kako ume da me iznenadi nekim lepim gestom. Poslednji put je to uradio dok je bio u Rusiji, pošto poslednjih godinu dana igra u moskovskom Dinamu. Ja sam se s decom vratila ranije u Srbiju, on je ostao da završi sezonu. Jednog jutra neko je pozvonio na vrata. Kad sam otvorila, ispred je stajao čovek s ogromnim buketom mog omiljenog cveća. Duško mi ga je poslao bez ikakvog razloga. Takve stvari mi zaista ulepšaju dan.
Marina priznaje da joj je isprva bilo strašno kad bi videla kako njen suprug dobija udarce ispod i iznad vode u borbi s protivničkim igračima.
Beograd i Srbija dočekali zlatne”delfine”: 20.000 ljudi se poklonilo šampionima
- Mnogo sam brinula, ali sam se s vremenom navikla. Na svu sreću, do sada nije imao ozbiljnijih povreda. Ipak, i danas kad gledam utakmice na televiziji umem da se derem na tog nekog ko ga udara i vuče u bazenu. Shvatila sam da je njegova pozicija u timu takva, ali jak je on, sve to muški izdrži. Nikad se ne žali.
Prvi put kad je videla da njenom suprugu traže autogram, bilo joj je vrlo čudno.
- Nikad ga nisam doživljavala kao javnu ličnost pa mi je sve to bilo strano. Kasnije, kad je to počelo da biva učestalo, shvatila sam da mi je muž ipak poznat i popularan. I nemam problem sa tim što on ima obožavateljke, sve dok mu one traže samo autogram.
Dok je Duško na pripremama ili turnirima, Marina je potpuno posvećena deci, odlaze u park, na izlete van grada ili u prirodu.
- Kad ima vremena, Duško prvenca odvede na bazen, pošto Petar obožava vodu i ne bi me čudilo da krene tatinim stopama. Pokazuje veliko interesovanje za sportove s loptom. Oboje ne bismo imali ništa protiv da odabere vaterpolo, jer nam je najbitnije da on bude srećan i zadovoljan. Ljudi moraju da shvate da deca treba da se bave onime čime žele, a ne da roditelji svoje neostvarene želje i ambicije ostvaruju preko njih. Svako ima pravo da bira šta će raditi u životu, jer su samo tako uspesi zagarantovani, a čovek u potpunosti ispunjen.
Porodica Pijetlović se često selila zbog prirode Duškovog posla. Kažu da im je bilo najlepše bilo u Italiji.
Srbija šampion Evrope: Delfini uzeli zlato četvrti put zaredom
- Četiri godine proveli smo u gradiću Reko, koji ima oko devet hiljada stanovnika. Petar je tamo rastao, krenuo u vrtić, naučio italijanski. Sve nam je bilo nadohvat ruke, vreme je bilo divno i to nam je ostalo u lepoj uspomeni. Onda smo se preselili u Moskvu, megapolis od dvadesetak miliona ljudi, gde zima traje takoreći do aprila i potrebno vam je mnogo vremena da samo deci, ženi i sebi navučete skafandere pre izlaska napolje. Ostaću u Moskvi naredne dve godine, a posle ćemo videti - otkriva planove Duško.
Njegova supruga dodaje da joj najteže padaju selidbe i pakovanja.
- Moram priznati da nije lako, pogotovo sad kad smo dobili drugo dete. Duško ima po dva treninga dnevno, a ja sam sama s njima. Doduše, s godinama sam uspela da napravim dobru organizaciju, pa mi je dosta lakše. Bojim se da ću se navići na ovakav način života, pa neću umeti na funkcionišem kad se jednog dana konačno budemo skućili na jednom mestu.
POVRATAK U BERBERNICU
Duško je svestan da vaterpolo nema podršku kao fudbal ili neki drugi sportovi.
- Ne mislim da je mnogo bolja i sjajnija situacija ni u drugim sportovima, ali naša prednost je sistem koji su napravili intelektualci i veliki genijalci. Hvala bogu, selektor Dejan Savić je to shvatio i nastavio tim putem, a ni mi igrači u reprezentaciju nismo ušli tek tako, nego smo se pripremali godinama i samo smo nastavili ono što su radili vaterpolisti iz generacije pre nas. U tom smislu, vaterpolo je u dobrim rukama, ali generalno je teško igrati za Srbiju. Mi smo jedina reprezentacija na svetu u kojoj svih 13 igrača igra van matične države. Svaki od reprezentativaca dolazi iz određene sredine i navikao je na nešto drugo, pa svake godine moramo da obnavljamo gradivo, kako to selektor Deki Savić kaže. Odnosno, počinjemo iznova. Uslovi za pripreme nisu nam baš sjajni, recimo, Beograd nema kvalitetan bazen s termoregulacijom, svi su otvoreni i greje ih sunce, pa su treninzi po žezi pakleni. Predsednik nam je na prijemu posle osvajanja četvrte uzastopne titule prvaka Evrope obećao da će se neke stvari promeniti, da će država usvojiti neke naše predloge kako bi vaterpolo došao na mesto koje po trofejima zaslužuje. Vaterpolo je naš najtrofejniji sport i mnogo smo sebe uložili kako bismo na najlepši način predstavljali Srbiju, a napatili smo se.
Pripreme mu, otkriva, padaju mnogo teže nego takmičenja, jer mu tada porodica više nedostaje.
- Kad igramo turnir, imamo režim, brzo nam prolazi dan. Odlazimo i na sastanke i treninge i smo svi u mašini, dan dugo traje, ali se brzo završi. Međutim, na pripremama, kad one dugo traju, pa se nađe i nešto slobodnog vremena, onda se to baš dosta oseti. Najteži su mi odlasci, sin me stalno ispraća i svaki put pita: “Tata, gde ideš sada?” To mi najviše smeta. Ali, takav mi je posao.
Duško planira da za nekoliko godina okonča karijeru, pa će kad dođe vreme da Petar krene u školu najverovatnije biti u Srbiji. U prilog tome svedoči i to što je otvorio dve berbernice, odlučan da se tom zanatu u budućnosti više posveti.
- Idući po svetu shvatio sam da se berbernice vraćaju na velika vrata. Sviđa mi se taj stari i pomalo zaboravljeni zanat, i mislim da muškarac ponovo treba da bude muškarac, kao u to vreme. Zna se šta ta reč sobom nosi, a brkovi i brada nekad su bili odlika muževnosti. Tokom života u Italiji svideo mi se njihov sistem rada berbernica i deo toga pokušavam da prenesem kod nas.
Povezane vesti.
Najnovije.
Zvezde.
