Ekskluzivno Igor Milanović: Ivanina ljubav me je spasla

Proslavljeni vaterpolista Igor Milanović posle smrti supruge, kada je ostao sam sa dve kćerke, emotivno se zbližio sa Ivanom Đakonović, koja mu je vratila veru u život

Jedan od najboljih svetskih vaterpolista svih vremena, ništa manje uspešan i kao trener, ali i jedna od nezaobilaznih figura beogradskog noćnog života osamdesetih i devedesetih Igor Milanović (53) otvorio je novo profesionalno poglavlje. Od ove sezone biće na čelu Vaterpolo kluba Crvena zvezda. A u intimnom životu desila mu se gotovo filmska priča. Posle iznenadne smrti supruge Nataše, kada je ostao sam sa dve male kćerke, Irinom (13) i Isidorom (10), u njegov život ušla je Ivana Đakonović, koja je do tada bila prijateljica njegove supruge, zgodna Cetinjanka, profesorka italijanskog jezika, koja drži i časove tenisa. A onda se među njima rodila ljubav.

Ivana i Igor prvi put otvaraju vrata svog doma jednoj novinarskoj ekipi. Kažu da ovog leta neće imati klasičan odmor jer Igoru to preuzete trenerske obaveze ne dozvoljavaju, trenutno pravi strukturu tima i kalendar za novu sezonu. Devojčice će na more u Budvu, kod ujaka.

Igor otkriva da se poslednjih godina intenzivno bavi proučavanjem teorija koje naučno dokazuju postojanje Boga, istinitost Svetog pisma, i preporučuje predavanja profesora Tomislava Terzina, Radiše Antića, Frederika Milera na jutjubu. Spreman je da do detalja obrazlaže teoriju o višoj inteligenciji ili apsurdnost teorije evolucije.

Šta vam nedostaje odavde kada ste u svetu, a šta vam fali ovde iz sveta?

- Dok sam bio mlađi, dok sam igrao, to je bila posebna perspektiva života. Prijali su mi Zagreb, Rim, Barselona, Budva, Malta... Taj eksplozivan život pun izazova, iznenađenja, radoznalosti, iskušenja, kako sportskih, tako i vansportskih. Voleo sam taj brzi ritam i uživao sam u pronalaženju novih prijatelja, mesta za zabavu, a opet i novih izazova. Taj život po Evropi i staroj Jugoslaviji činio me je jačim i davao mi je snagu da se iznova pokazujem i dokazujem u svakoj novoj sredini. Sada sam srećan što sam se vratio kući, što će mi radno mesto biti u Beogradu, što ću imati više vremena za decu, Ivanu, prijatelje, i zahvalan sam što mogu po ceo dan da budem u trenerci.

Nastavak teksta na sledećoj strani...

Kada bacite pogled u retrovizor, koje slike iskaču?

- To je bio život razapet između jakih i napornih treninga, stalnih utakmica pod velikim pritiskom i ozbiljnom odgovornošću i nekog razuzdanog noćnog provoda. Kada iz ove perspektive sagledavam tu hedonističku fazu, čini mi se da sam mogao malo više da štedim sebe. Ponekad pomislim da sam možda mogao i više da dam sportu. Nekada se samo zapitam odakle mi ta snaga i energija da živim na tako buran način. I da samo proslavlja sve pobede, a ja nisam samo to radio, čovek bi lako uleteo u bazen alkohola. Dobra stvar je bila što sam dosta čitao.

Šta?

- U to vreme da bi na žurki bio zanimljiv morao si nešto da pričaš, da bi se udvarao devojci morao si da imaš neki nastup, sadržaj. Jedan od motiva koji me je terao da čitam bio je da budem ravnopravan član u nekom dobrom društvu. Čitao sam Hermana Hesea, “Sidartu”, “Demijana”, “Stepskog vuka”... Nije mi išlo, ali morao sam, pošto se u to vreme pričalo o tim knjigama. A voleo sam štivo od Kastanede do Frojda, koga sam pročitao pre 18. godine. Moja mama je imala sva njegova dela i ona su mi baš odgovarala. Takođe i Sidni Šeldon, Harold Robins. Na pripreme sam uvek nosio po dve knjige: jedna je bila beletristika, a druga neka iz psihologije ili u vezi sa duhovnošću. Godine 1993. ili 1994. javila mi se potreba za izučavanjem religije, iskonska potreba za traženjem sebe i Boga u sebi, sebe u božjem krilu. Tako sam počeo da istražujem budizam, hrišćanstvo. Baš sam se bio zapalio za ta proučavanja u Barseloni 1995, da bih se onda i smirio i zadržao na hrišćanstvu.

Šta ste radili po tom pitanju?

- Neke meditacije, vežbe. Čitao sam “Vrhovnu alhemiju” Ošoa Radžniša, on je dosta egzaktno tome pristupao, imao je instrukcije za neke vežbe, pa sam tako krenuo da istražujem meditaciju. Sećam se da me je to smirivalo i upućivalo na put gde sam video svetlost. Tako sam počeo da korigujem i smirujem privatni život. Tada sam izbacio sve vrste opijata, bančenje, kompletan noćni život. Napravio sam porodicu, dobio decu. Tu sam pronašao mir.

Nastavak teksta na sledećoj strani...

Pre nego što uplovimo u “mirne vode”, kakve su bile te žurke? Bili ste deo ekipe.

- Da bi se to bolje razumelo, mora da se uzme u obzir i istorijski i socijalni kontekst vremena u kome se to događalo. Bilo je malo mesta u Beogradu koja su radila posle ponoći, možda ukupno desetak: Poslednja šansa, nekoliko kafana, pivnica preko puta SKC-a, Akademija... Društva koja su izlazila noću tu su se skupljala, upoznavala i saznavala gde i kod koga su žurke. Obično su bile organizovane po nekim stanovima, većim ili manjim, u centru ili na Dedinju. Ekipa bi se potom skupila i tu su se razmenjivale emocije i trošio se alkohol.

Koja muzika je svirala?

- Rok. Osamdesetih je rok bio dominantan, dešavalo se da se čuje i neki fanki, soul, džez...

Onda ste prešli u drugačiju fazu?

- Tu je sport odigrao ključnu ulogu, jer sam postao predsednik Vaterpolo kluba Partizan. Imao sam poseban osećaj odgovornosti prema toj novoj funkciji, a i nameru da se oženim, da napravim porodicu. Sve to je uticalo i povukao sam se u sasvim drugačiju priču.

Je li prelaz bio težak?

- Ne. Kod mene se sve stvari, sve odluke dešavaju u sekundi. Bio sam umoran od pređene kilometraže. Moram priznati da sam bio dosta iscrpljen. Bombardovanje 1999. godine bilo je poslednji period kada sam živeo taj rokenrol život. Tada je čovek mogao jedino da se bavi sportom ili kafanom, i ja sam opet bio između te dve krajnosti: od saune na Banjici do kafane iz koje po dva-tri dana nisam znao da se vratim kući. Bilo je nekoliko lokacija na kojima smo obitavali: Brodić na Savi, kafana kod pokojnog gazda Milutina, kod Miladina. To je bilo razdoblje koje je prelilo moju čašu. Bio sam dobio na kilaži i onda sam jedne večeri shvatio da se više neću baviti alkoholom, niti noćima. Krenuo sam da odlazim na spavanje u 23 sata, da se budim rano. Išao sam na moju Banjicu, sa Šoštarom pravio tim koji će da donese titulu Lige šampiona Patrizanu.

Uspeli ste da isplivate?

- Čitanje je bilo deo “terapije”, ono mi je otvorilo jedan spasonosni prostor. I iskrenost je ta koja me je spasila. Ja sam iskreno uživao u napornim trenizima i pobedama, kao što sam iskreno uživao i dok sam bio s prijateljima i pevao na splavovima. To su bili vanredni napori s jedne, i vanredni napori s druge strane. Sada, kada upražnjavam vežbe disanja, postižem neka druga stanja. Šetam po 15 kilometara dnevno i zahvaljujući tome osećam neku bliskost sa sobom, primećujem da sam ipak bio neznalica. Tek sam vidim koliki je greh ponašati se prema sebi onako kako sam se ja ponašao. Sport je uvek bio spas.

Nastavak teksta na sledećoj strani...

Vaš idealan porodični život odjednom se srušio jer vam je iznenada preminula supruga, majka vaše dve kćerke?

- Sa Natašom sam imao divan odnos, pun ljubavi i poštovanja, potpuno iskren. Mislio sam da sam našao saputnika i partnera za ceo život. Teško sam podneo njenu smrt. Bio sam besan, gnevan, ljut na ceo svet. Oprosti, Bože, i na tebe. Ali život je divan i njegov poklon može da bude veliki, a meni je Bog dao najlepši poklon, moju Ivanu. Ona je postala moja partnerka iz jednog specifičnog ugla, budući da je bila prijateljica moje pokojne supruge. Taj put jeste čudan, ali dobio sam priliku da živim sa ovakvom osobom, i to je privilegija. Mislim da se to ne da opisati, i dok ovo pričam, osećam banalnost samih reči, koje ne mogu dočarati blagodeti života sa mojom Ivanom. Naša ljubav je iskrena i ima sve aspekte i uglove, od sazrevanja emocija do učenja da se iz dana u dan volimo sve više i više, a ne manje i manje, kako to obično biva u nekim ljubavnim vezama. Mnogo učim od Ivane.

Šta, na primer?

- Učim sebe nekoj smirenosti, jer ta moja prošlost nikako ne gasi vatru u meni, pa umem nekada temperamentno i brže da reagujem. Dešavalo se da kažem ili uradim stvari koje ne želim. Sada pored sebe imam osobu koja ceo dan provodi u brizi o bližnjima. A to nismo samo deca i ja, već i njene kolege iz jedne i druge škole gde predaje, kao i učenici kojima drži časove tenisa vikendom, prodavačice na pijaci, radnici koji rade preko puta naše zgrade i nemaju nikakve veze sa nama, ali to ne znači da im ona neće odneti pitu i jogurt da se osveže, ili pivo. I onda oni ostanu zatečeni. To je divno.