Jelica Dabović: Moj put do pakla i nazad

Iako je mnogo puta pomišljala na samoubistvo, stručnjak za mrežni marketing i bivša košarkašica, rođena sestra nacionalnih sportskih heroina Ane i Milice Dabović, smogla je snage da prevaziđe probleme i napiše knjigu u kojoj je otkrila da je preživela nasilje u porodici, silovanje i ranjavanje bombom

I da nije sestra čuvenih košarkašica Milice i Ane Dabović, Jelica Dabović (44) bi autobiografijom “Tajna jednog osmeha”, u kojoj je opisala zlostavljanje u porodici, pokušaj ubistva i silovanje, imala medijsku pažnju. Otkriva nam i zašto nije prijavila policiji silovatelja, a onima koji misle da je reč o marketinškom triku dinastije Dabović, koju, uz nesporne sportske uspehe, prate i razni skandali, poručuje:

- Sve bih dala da ništa od ovog nije istina i da sam odrasla u zdravoj i srećnoj porodici. Ali nisam.

Zašto ste tek sad progovorili?

- Zato što nisam bila spremna. U međuvremenu sam mnogo radila na sebi i tek sada sam smogla snage da iz duše izbacim mržnju koja me je paralisala sve ove godine. Jer, sebe sam uvek doživljavala kao najstariju sestru i porodica mi je bila najbitnija u životu, a upravo zbog nje sam se osećala iznevereno i povređeno.

Znamo ko su vaše sestre, pa i brat, a ko ste vi?

- Fizioterapeut sam po struci, ali sam dugo igrala košarku. Počela sam u klubu koji je formirao moj otac. On mi je bio razredni starešina, profesor fizičkog i trener. Pratio me je svuda kao senka. Imala sam 19 godina kad sam prešla da igram za Partizan i tad sam se susrela sa prvim problemima. Tadašnji trener je pokušao da me siluje, napustila sam klub i od tog momenta moj život je krenuo u sunovrat.

Jeste li se požalili roditeljima kad se to desilo?

- Majci da, otac je tek sad saznao. On je vrlo prgav i majka i ja nismo smele da mu kažemo.

Šta vam je majka rekla?

- Da ćutim. A sa ocem ionako nisam komunicirala u to vreme.

Zašto?

- Zato što me je istukao pa poslao u Partizan. Zato što u kući nisam imala pravo glasa, zato što smo svi morali da radimo šta otac kaže, milom ili silom.

Ali, jedino vi pričate o tome, vaše sestre ćute. Kako to objašnjavate?

- Milici se mnogo toga lošeg u međuvremenu desilo, treba joj vremena da sve ovo “svari”, Ana nikad nije volela medijsku pažnju.

Sve češće se čuju komentari da je Milica izabrala pogrešnog partnera upravo zbog oca nasilnika?

- To je tačno, ali ona još ne shvata da ova moja priča njoj može samo da koristi. Nju je sramota od svega.

Ali, ona je prva izašla u javnost sa pričom da je bila žrtva nasilnika?

- Jeste, ali to je bio njen dečko, a ovo je priča o našem ocu koji je za nju i dalje idol, ona ga obožava.

Vaš otac kaže da ništa od vaših navoda nije tačno, pominje automobil koji mu je Milica poklonila i dar od Ane, vilu sa bazenom?

- Nema nikakve vile a papire za “hamer” je falsifikovao. Milicu su on i mama finansijski ojadili, osam godina ih je izdržavala, majka je imala punomoćje i dizala je kredite, trošila je njene pare. Kad je Milica počela slabije da zarađuje, Ana je preuzela na sebe finansiranje roditelja. Majka mi je jednom rekla da su nas i napravili da ih izdržavamo, posle čega smo se nas dve žestoko posvađale. Ali, prešla sam preko toga jer sam ubeđena da su to očeve reči. To je njegov model ponašanja prema nama, on otima, traži, ne možeš da namiriš njegove apetite. Kako takvom čoveku da se obratim za pomoć? A bilo je nebrojeno situacija kad mi je ona bila preko potrebna.

Kojih, na primer?

- Pokušaj ubistva, silovanje. Odakle da počnem? Sve je krenulo nizbrdo kad je trener Partizana go legao na mene. Pokušala sam da ga dozovem pameti tako što sam spomenula njegovu ženu, nije reagovao, ali kad sam pomenula oca, istog momenta je skočio. Jer, znao je, kao i svi ostali, koliko je moj otac agresivan. Imala sam 19 godina, posle toga mi je minirao karijeru i morala sam da odem. Završila sam u Bačkoj Palanci, u nižerazrednom klubu. U međuvremenu, prijateljica, za koju su mi govorili da je se okanem, aktivirala je ručnu bombu kod mene u stanu. Ona je poginula a ja sam sedam dana bila u komi. Butina mi je bila potpuno raznesena, izvadili su mi sedam centimetara creva, nekako su me skrpili.

Jesu li vas roditelji obilazili u bolnici?

- Jesu, samo što otac nije bio pored mene kad sam se probudila iz kome. Posle gotovo dva meseca lečenja u Novom Sadu poluživu su me pustili kući u Herceg Novi.

Tada ste se pomirili sa ocem?

- Ne, naprotiv. Ponižavao me je, terao da podignem spavaćicu da me slika, govorio da sam dobila što sam tražila, da sam idiot koji je sebe razneo bombom. Za oca smo svi mi sami krivi za loše stvari koje su nam se dogodile, dok sve naše uspehe pripisuje sebi. Nisam mogla više da podnesem taj pritisak, niti da gledam kako maltretira sve ostale, pa sam se preselila kod bake i deke.

Da li ste tada prestali da igrate košarku?

- Ne, iako sam mislila da se nikad više neću vratiti na teren jer sam imala 13 operacija u opštoj anesteziji. Čak sam se tri godine izdržavala konobarišući po kafanama u Vojvodini. U tom periodu sam i doživela najstrašnije što ženi može da se desi, silovao me je lokalni kabadahija usred neke nedođije.

Jeste li ga prijavili policiji?

- Nisam.

Zašto?

- Bila sam uverena da mi neće verovati, plašila sam se da će mene okriviti, jer sam odrasla pored oca koji je govorio da sam uvek ja kriva. Mislila sam što bih optuživala ljude za koje sam bila samo seksualni objekat kad me je moj rođeni otac zlostavljao, tukao svakodnevno. Sad znam da sam bila žrtva, a ne krivac, o tome i pišem u knjizi, zato sam i izašla u javnost. Želim da ohrabrim decu i žene žrtve nasilja u porodici da se bore i shvate da su to samo epizode u njihovim životima. Da i uprkos tome mogu da budu uspešni ljudi. Da ne mrze svoje mučitelje, a ni sebe. Meni je trebalo dve decenije da to shvatim.

Koliko dugo ste pisali knjigu?

- To su, zapravo, stranice iz mog dnevnika koji sam pisala od 12. godine.

Jeste li nešto ipak prećutali?

- Naravno. Zahvaljujući divnom čoveku koji je nekad bio profesor na akademiji umetnosti a sada se bavi alternativnim lečenjem shvatila sam da sam privlačila loše stvari jer sam celog života sebe doživljavala kao žrtvu. Njega sam upoznala pre šest godina i od tada su počele i neke lepe stvari da mi se dešavaju. Tako da je u ovoj knjizi deo mog života, ne on ceo.

Da li ste svesni da mnogi smatraju da je reč o marketinškom triku?

- Uopšte me ne zanima tuđe mišljenje. Jer, sve bih na svetu dala da ništa od ovoga što pričam nije istina. Da sam imala divnu i srećnu porodicu i da je tačno sve kako otac kaže.

Jesu li sestre pokušale da vas spreče da objavite knjigu?

- Ana, koja je oličenje ljubavi i glavni razlog što sam uvidela da mogu da biram između ljubavi i mržnje, rekla mi je da razmislim, da ću povrediti sve. Međutim, shvatila je da moram ispričati zbog čega sam pobegla od kuće i našla se na, kako sam donedavno mislila, putu bez povratka.

Koji je bio neposredni povod da napustite roditeljski dom?

- Radila sam u Novom Sadu kad sam čula da otac ne da Milici da upiše srednju školu i da je redovno tuče na treningu. Znala sam da moram biti pored nje da je spasem, zato sam se vratila i na teren, iako sam bila poluinvalid. Posle dva meseca treninga opet sam bila najbolja igračica Crne Gore. Pred kraj sezone igrale smo protiv Budućnosti i otac je nedeljama pretio Milici da će je ubiti ako izgubimo. To je bilo nepodnošljivo, pomišljala sam da se ubijem, srećom, sprečio me je prijatelj. Naravno, pod takvim pritiskom Milica je jedva igrala, pa ju je pozvao na klupu. Iskoristio je trenutak kad sam šutirala slobodno bacanje i izudarao je, a kad je krvava izašla na teren, tresle su joj se noge i ruke. Majka je sedela kao zombi i ćutala. Milica je opet promašila, otac je zatražio tajm-aut i ponovo krenuo na nju. Vrisnula sam da mi ostavi sestru i šutnula ga nogom u prepone.

Šta su radili prisutni?

- Ništa. Svi su bili u šoku. Krenuo je i na mene, ali me je zaštitio predsednik kluba, čika Radmilo. Posle te utakmice pobegla sam od kuće. Zauvek.

Posle toga šta se dešavalo s vama?

- Pobegla sam u Novi Sad, gde i sad živim. Bavim se kriptovalutom, odnosno mrežnim marketingom.

Jeste li udati, imate li dece?

- Udala sam se, bila četiri godine u braku i razvela se. Nemam dece. Sama sam, ali verujem da ću jednog dana upoznati onog pravog s kojim ću, ako prihvati moju prošlost, moći da gradim budućnost.

Da li ste nekad pomislili na samoubistvo?

- Mnogo puta. Ali, spasila me je vera u Boga. Strahovito sam se plašila da ne završim u paklu. Iako bih ovo što mi se dešavalo nazvala moj put do pakla i nazad.