Solarna soba, mistika Inka, krompir i vrtoglavica: Putovanje Emilije Stojaković u Maču Pikču (foto)

Direktorka marketinga kompanije Home Plus tokom posete Peruu obišla je drevni grad Inka koji je stolećima bio izgubljen u prašumi, a do njega je stigla vratolomno se vozeći ‘kozjim’ putevima po planinskim vrletima

Zahvaljujući pozivu naših prijatelja koji žive u Limi, moj otac Branislav i ja odmor smo proveli u Peruu. Deset dana nije bilo dovoljno da upoznamo sve znamenitosti ove južnoameričke zemlje očaravajuće prirode, ali smo bar uspeli da steknemo neki utisak i da uživamo u svakom trenutku.

Kiša i mistika

Pored Lime, posetili smo i Maču Pikču, koji je fascinantan. Tu se osećate kao da je vreme stalo. Imali smo odličnog vodiča koji nam je pričao neverovatne detalje iz istorije ovog grada, od nastanka do načina života njegovih stanovnika. Po dokazima koji su tu pronađeni, ali i po onome što znamo o kulturi Inka, očigledno je da je njihova energija bila veoma moćna, činilo mi se da sam mogla da je osetim. Tokom naše posete padala je kiša, a oblaci i magla koji su obavili Maču Pikču učinili su da deluje da je još mističniji nego inače.

Solarna soba

Bila sam oduševljena saznanjem koliko su Inke bile napredne u nekim segmentima života. Sve njihove građevine pravljene su pod uglom od 13 stepeni, zbog toga da se ne bi srušile tokom zemljotresa, a kamenje koje je korišćeno u gradnji je toliko dobro oblikovano i izvajano da bi to danas mogla da uradi samo mašina. Dok gledate sve to, ne možete da ne osetite veliko poštovanje prema njima, a i da se ne zamislite i zapitate kako je moguće da su sve to znali u 15. veku. Uverila sam se da su se vrlo dobro razumeli i u astronomiju, o čemu svedoči solarna soba koja im je omogućavala da prate godišnja doba, što im je bilo bitno zbog setve i žetve. Imali su i sunčani sat, kao i prostoriju koja pokazuje strane sveta.

Avantura

I sam dolazak u Maču Pikču bio je svojevrsna avantura. Prvo smo iz Lime došli u Kusko, grad na 3.600 metara nadmorske visine, i trebalo nam je vremena da se naviknemo na tako razređen vazduh. Kad stignete, vrti vam se u glavi, brže se zamarate, pa se savetuje da, kad sletite, mirujete prva dva-tri sata kako biste se privikli. Prvi dan je najteži, svaki sledeći je već mnogo lakši. Putovanje od Kuska do Maču Pikčua bilo je posebno. Prolazili smo kroz nestvarno lepe predele, priroda zaista oduzima dah. Išli smo prvo vozom i pruga nas je vodila pored jedne veoma brze i divlje reke. Zatim smo nastavili autobusom, a Peruanci voze velikom brzinom po “kozjim” putevima. Iako imam vrlo jak stomak, bilo mi je baš loše, a jedan bračni par, koji se takođe vozio sa nama, stalno je menjao boju u licu. Ipak, sve to sam doživela kao deo avanture.

Pisko sa prijateljima

Peruanska hrana nema ni sličan ukus našoj. Njihova kuhinja ne podseća ni na jednu drugu. Peruanci kozumiraju mnogo sveže ribe i morskih plodova, posebno u Limi, a voće i povrće je preukusno. Tamo postoji više od dve hiljade vrsta krompira, imali smo prilike da probamo neke od njih, kao i meso alpake i morskog praseta. Sosovi su im vrlo interesantni, pomalo podsećaju na meksičku kuhinju, dok su začini originalni.

U Kusku smo posetili restoran “Chicha”. Tu je šef kuhinje Gaston Akurio koji je završio čuveni Univerzitet za kulinarstvo i nalazi se u vrhu Mišlenove liste. Njegovi specijaliteti bili su izvrsnog ukusa. Probali smo i lokalnu rakiju, pisko, a zahvaljujući našim prijateljima prisustvovali smo nekim zabavama. Peruanci su vrlo srdačan i gostoljubiv narod, a prilikom prvog susreta obavezno je upoznavanje uz ljubljenje u oba obraza.

Suvenir

Džemperi od alpake su lep suvenir koji će me podsećati na ovu neobičnu i uzbudljivu zemlju. Peru je velika mešavina naroda i kultura, i svakome pruža šansu.