"Nosite impresivnu odeću i život će vam biti zanimljiviji": Vivijen Vestvud, žensko lice modnog panka

Britanska dizajnerka, koja je karijeru počela šijući odeću za Sex Pistolse, i sa 77 godina pršti energijom: priprema nove kolekcije i neumorno se bori za zaštitu prirode, a nedavno je o njoj snimljen i dokumentarac ‘Punk, Icon, Activist’, prikazan na festivalu Sandens

Više birajte, manje kupujte i pazite da to bude kvalitetno i trajno. Zapamtite: nosite impresivnu odeću i život će vam biti zanimljiviji - tvrdi Vivijen Vestvud (77), o kojoj je nedavno snimljen dokumentarac “Punk, Icon, Activist” (Pankerka, ikona, aktivistkinja), upravo prikazan na filmskom festivalu Sandens.

Iako je film naišao na podeljene kritike - neki ga smatraju tek površnom odom njenoj kreativnosti, a drugi ga ocenjuju manjkavim jer se uopšte ne bavi njenim delovanjem izvan sveta mode - publicitet nije izostao. Nije ni čudo: slavna kreatorka ne pokazuje ni najmanje znakove posustajanja; na pragu osme decenije puna je života, planova i optimizma i pršti energijom na kojoj bi joj mogli pozavideti i mnogo mlađi. Osim bavljenja modom - od ranih sedamdesetih godina prošlog veka - bori se i za zaštitu prirode i ljudskih prava i vatreni je kritičar prekomerne potrošnje vode, posebno u proizvodnji mesa.

- Ljudi uopšte nisu svesni da rade protiv sebe - kaže Vestvudova. - Prosečno, danas se troši oko 15.000 litara vode da bi kilogram govedine došao na sto potrošača. To je neodrživo, nerazumno i neodgovorno, i decu bi od najranije dobi trebalo učiti da ništa neće trajati večno, pa tako ni zalihe pijaće vode.

Tu izjavu je dala sedeći u crno-crveno-zelenoj kariranoj košulji koju je nosila ispod tirkizne haljine sa šljokicama, a činjenicu da “neodoljivo pozitivno zrači”, kako je rekao njen 25 godina mlađi suprug, Austrijanac Andreas Krontaler, on pripisuje okolnosti da se Vivijen Vestvud tušira - jednom nedeljno. Zapanjenim novinarima na otvaranju prošlogodišnje Pariske nedelje mode pojasnio je da je to “njen recept za dugovečnost”. A kako je on njen najveći sledbenik, tušira se samo - jednom mesečno. Andreas, međutim, pomno pazi da svoj veš savršeno uskladi sa onim što oblači, dok je Vivijen svojevremeno rekla da ga više uopšte i ne nosi.

Pa ipak, premda se ne obazire na mnoge društvene norme, ona je odavno stekla odličnu reputaciju kao dizajnerka, pa je od britanske kraljice Elizabete 1992. dobila odlikovanje Officer of the Most Excellent Order of the British Empire, a 2006. još i više odlikovanje i titulu dame.

- Kao devojka sam bila buntovnica i ogorčena protivnica monarhije, pa tako i kraljice - priznaje kreatorka. - Danas, međutim, smatram da smo srećni što je imamo jer su nam njen ugled i autoritet presudni u mnogim situacijama. To, naravno, nema veze s odlikovanjima koje sam od nje dobila.

Rođena kao Vivijen Izabel Svir 8. aprila 1941. u gradiću Glosopu, kćerka je tkalje Dore Svir i obućara Gordona, koji je tokom Drugog svetskog rata radio u fabrici borbenih aviona. Porodica se potom preselila u selo Tintvisl u centralnoj Engleskoj, gde su živeli skromno, a kad su posle rata i Dora i Gordon ostali bez posla, situacija se činila bezizlaznom. Zbog toga su se preselili u Harou, industrijsko predgrađe Londona, jer su mislili da će se tamo lakše ponovo zaposliti.

Vivijen je tada već završila osnovnu školu, a oko nastavka obrazovanja nije imala mnogo izbora: trebalo je da se što pre osposobi da sama počne da zarađuje. Upisala je zlatarski zanat, u kojem bi - očekivala je - mogla sama nešto da kreira. No, već nakon prvog polugodišta shvatila je da joj s tom diplomom neće biti lako da nađe posao pa se prebacila na drugi smer - za nastavnika - i odmah posle mature počela da radi u jednoj osnovnoj školi.

Ipak, kreativni crv u njoj nije mirovao: u slobodno vreme stvarala je specifičan nakit od priručnih jeftinih materijala, a svoje kreacije vikendima je prodavala na štandu u londonskoj ulici Portobelo. Malo preostalog vremena provodila je obilazeći galerije, izložbe i muzeje i diveći se svemu što je videla.

U svojoj knjizi “Vivijen Vestvud”, koju je objavila 2014, opisala je kako ju je tada, sredinom šezdesetih godina prošlog veka, poneo talas optimizma, uglavnom zato što je, uz posao učiteljice, sasvim solidno zarađivala na svom štandu s nakitom, pa je prvi put osetila kako je to živeti bez egzistencijalnog grča. Osećaju zadovoljstva uveliko je doprinela i veza s Derekom Vestvudom, pripravnikom u fabrici usisivača, za kojeg se udala 21. jula 1962. nakon samo nekoliko meseci poznanstva. Svoju venčanu haljinu sašila je sama, i za nju danas tvrdi kako joj je bila najveći podsticaj da, pored nakita, počne da dizajnira i odeću.

Vivijen Vestvud: “Majka” pank mode nikoga ne ostavlja ravnodušnim (foto)

U proleće 1963. rodila je sina Bendžamina, danas fotografa aktova, ali nedugo potom počeli su bračni problemi. Nije ih, naravno, doneo sin, već slučajni susret Vivijen Vestvud s pet godina mlađim Malkolmom Meklarenom, propalim studentom istorije umetnosti koji je pokušavao da pokrene posao u kreiranju i prodaji odeće, posebno za učesnike turbulentne londonske muzičke scene. Vivijen je odmah shvatila da Malkolm radi upravo ono što bi i ona želela pa se između njih istog trenutka stvorila jaka poslovna, a ubrzo potom i erotska veza - što je dovelo do razvoda s Derekom. Njih dvoje su se 1965. preselili u skromni dvosobni stan u Klapamu, jugozapadnom delu Londona, gde im se dve godine kasnije rodio sin Džozef Kor (prezime su mu roditelji dali nakon rođenja, po Malkolmovom dedi), danas poznat kao osnivač marke rublja Agent Provocateur.

Vivijen je sve do 1971. bila zaposlena kao učiteljica, a onda je zauvek rekla zbogom tom poslu i počela da radi ono o čemu je odavno sanjala - da dizajnira odeću. U tome je presudnu ulogu odigrao upravo Malkolm Meklaren, koji je u ranim sedamdesetim postao menadžer londonskog pank benda Sex Pistols.

Za kratko vreme činilo se da je Vestvudova dobila krila: bez stega posla u školi, koji je ionako oduvek obavljala preko volje, kreirala je gomilu odevnih predmeta za članove Sex Pistolsa, a posebni komadi za scenske nastupe doneli su joj uspeh iznad svakog očekivanja. Ubrzo je napravila još jedan iskorak: u otmenoj londonskoj ulici Kings roud, u broju 430, otvorila je s Malkolmom butik pod imenom Let It Rock, u kojem su prodavali garderobu u pank stilu: sve je bilo puno nitni, lanaca, zihernadli, metalnih šiljaka... Pa ipak, na svakom komadu bila je uočljiva izuzetna veština dizajniranja i poznavanja stila, što je višestruko povećalo potražnju za kreacijama.

Butik su već 1972. proširili i preimenovali u Too Fast to Live, Too Young to Die, dve godine nakon toga zvao se SEX, a 1976. promenili su mu naziv u Seditionaries - Clothes for Heroes. Potražnja za njihovim modelima tako je silovito rasla da su gužve na adresi Kings roud 430 postale neverovatne, zbog čega je par Vestvud-Meklaren odlučio da otvori još jednu radnju, Nostalgia of Mud.

U međuvremenu je samosvest Vestvudove značajno porasla, kao i njeni profesionalni standardi, pa se kao logičan sled nametnula ideja o organizovanju prve revije ambicioznog para. I zaista, održali su je 1981. u Londonu, pred prepunim gledalištem, a kolekcija se zvala “Pirate”. Brže nego što su očekivali Vivijen i Malkolm dobili su pozivnicu i za reviju u Parizu, a nakon toga niz se nezaustavljivo ređao intenzitetom koji je nadilazio njihova najsmelija očekivanja. Kolekcija “Savages” prikazana je u Londonu u jesen 1981, “Buffalo/Nostalgia of Mud” u proleće 1982, “Punkature” u jesen 1982, “Witches” u proleće 1983. i “World’s End/Hypnos” u jesen 1983. Tempo je bio doslovno sulud, dizajnerka je u biografiji priznala da je ponekad padala s nogu od umora, ali motivacija koju je imala za poslom iz snova nije nimalo jenjavala.

Ono što jeste jenjavalo bila je burna veza s Meklarenom, kojeg je sve više zanimala muzika, a prihvatio se i filmske produkcije. Bilo je očigledno da su se njegova interesovanja postepeno udaljila od modnog posla, a stišala se i strast prema Vivijen pa se par razišao 1984. Ona se uputila u Italiju, gde je čak neko vreme pregovarala o saradnji sa slavnim Đorđom Armanijem, no to se ipak nije ostvarilo.

Pokazalo se da je za nju tako bilo bolje: počela je da dobija pozive sa svih strana sveta, te je održala vlastite revije u Tokiju, Parizu i Njujorku. Među modnim dizajnerima i kritičarima ugled joj je strelovito rastao, pa ne čudi što ju je Džon Ferčajld, američki modni urednik i osnivač časopisa W, 1989. uvrstio među šest najboljih kreatora na planeti, uz bok Armaniju, Lagerfeldu, Sen Loranu, Lakroa i Ungaru. No, posebno divljenje Vivijen Vestvud ipak je došlo s manje očekivane strane: 1989. bečka Akademija primenjenih umetnosti imenovala ju je “profesorkom mode”.

Pokazalo se da je sudbina u to umešala svoje prste - na jednom predavanju koje je održala u Beču sevnula je iskra koja je, kako kaže Vivijen, bila “tako jaka da se mogla videti”. Iskru je proizvela posebna i neobuzdana energija tada 24-godišnjeg studenta, Austrijanca Andreasa Krontalera.

- Nisam uopšte znao ko je ona, mislim da sam tog dana zapravo slučajno došao na akademiju - ispričao je Andreas britanskim novinarima mnogo kasnije. - Međutim, posle samo nekoliko minuta moj svet se iz korena promenio. Osvojila me! Izgledom, načinom na koji je govorila, stavovima, energijom.... Bila je neodoljiva! Uvek sam bio veliki poklonik svega ekstremnog, a ona u tome nema premca. Dok sam je slušao, imao sam osećaj da mi čita misli.

Opčinjenost je, pokazalo se, bila obostrana. Nakon predavanja su porazgovarali, pa otišli na večeru. Drugi dan su se ponovo našli i ubrzo postali svesni da kad su zajedno ne osećaju da vreme prolazi. Nakon što se njeno gostovanje na bečkoj akademiji završilo, Vivijen je Andreasa pozvala u London, u svoj mali stan i svoj zahuktali poslovni tempo. On, potpuno sluđen poznanstvom za koje je verovao da je dar s neba, nije ni trenutka oklevao. Iako je kreatorka bila dvostruko starija od njega - bilo joj je tada 48 godina - a on sam nije tačno znao šta će zapravo raditi u Londonu, odmah je spakovao stvari.

- Prilagodio sam se za manje od nedelju dana - izjavio je. - Vivijen je čudesno jednostavna, tolerantna, bez opterećenja, prepuna pozitivne energije. Ne robuje stereotipima, uživa u onome što radi, voli život. I još me razmazila: svako jutro mi donosi kapučino u krevet, a na peni od mleka specijalnim bojama crta mi neku sitnicu: drvo, cvet, oblak, sunce... Jedino ne voli kad je iko pored nje dok kuva. Ako pokušam nešto da pomognem, odmah ima primedbe: kako sam isekao luk, gde sam ostavio nož... Sve joj smeta. Zato sam ja preuzeo drugi deo posla u kući: spremam, čistim, perem veš, idem u nabavku...

Tajna koju nije morala da podeli sa javnošću: Vivijen Vestvud otkrila kako održava mladalački izgled

Život u raju, kako ga je tada definisao mladi Austrijanac, traje i danas. Jedina promena je u tome što je nakon dvadesetak godina Vivijen pristala da se iz malog stana u južnom Londonu presele u kuću sagrađenu 1804, koju je Andreas 2000. pronašao, renovirao i opremio a da ona nijednom nije svratila da pogleda šta on to radi. Postoji, zapravo, još jedna promena, ali dizajnerka o njoj ne želi da govori jer smatra vulgarnim da raspravlja o intimnim temama s nepoznatim ljudima. Naime, par se 1992. venčao, ali o tome nikoga nije obavestio. Čak je i Vivijenina mama, kojoj su tada bile 92 godine, to saznala iz novina.

- Često sam s taštom išao na pivo u pab u susedstvu - ne krije Krontaler. - Odlično smo se slagali i znali smo da se smejemo do suza. Vivijen nikad nije išla s nama, ona je uvek imala previše posla. Možda je zato i dobila nagradu Britanski kreator godine dvaput zaredom, 1991. i 1992.

Uz Andreasovu pomoć Vestvudova je postepeno, ali bez prekida, proširivala svoje poslovno carstvo. Ugled specifične kreatorke doneo joj je i mnogo drugog posla - bila je, na primer, kostimografkinja Verdijeve opere “Rigoleto” 2002. u Sijeni. A pet godina kasnije pozvali su je da kreira službene uniforme za čelnike prestižnog King’s Collegea u Londonu. Kao i većina Britanaca, i ona izuzetno drži do tradicije, pa je prihvatila taj izazov i 2008, kada su njene uniforme predstavljene javnosti, izjavila:

- Kroz svoj rad sam nastojala da provučem nit koja nas veže s prošlošću, drži za sadašnjost i vodi u budućnost.

U novom milenijumu zaređale su nagrade, priznanja i počasni doktorati koje je dobila za svoju nesputanu kreativnost, istrajnost i predanost poslu, u kojem pronalazi mnogo zadovoljstva i motivacije. Sve je to pak rezultiralo velikim finansijskim uspesima pa je 2013, uz postojeća 63 butika po svetu, najavila proširenje svog poslovnog carstva u SAD te 2015. otvorila vlastitu prodavnicu na tri sprata u samom centru Njujorka.

Među njenim najvernijim klijentima već godinama su, da spomenemo samo neke, glumica Marion Kotijar, koja se u njenim kreacijama pojavila na filmskom festivalu u Kanu 2009. i na premijeri blokbastera “Public Enemy” u Londonu, princeza Judženi, koja je njenu haljinu odenula na kraljevskom venčanju 2011, a Vivijeninu venčanicu nosila je i Sara Džesika Parker u ulozi Keri kad je u filmu “Seks i grad” trebalo da se uda za Zverku.

U svojim društvenim, političkim i životnim uverenjima Vivijen Vestvud prošla je gotovo puni krug: u mladosti buntovnica, u zrelim godinama se priklonila konzervativnijim opcijama. Istovremeno, vatreno se zalaže za zaštitu ljudskih prava i za očuvanje okoline, a 2015. se učlanila u stranku Zelenih, kojima je donirala 300.000 funti na poslednjim parlamentarnim izborima.

Vivijen Vestvud: Pank baka ponovo jaše (foto)

- Ona je nezaustavljiva - kaže njen 53-godišnji suprug i, kako tvrdi, najveći obožavalac. - Niko nema toliko planova s pokrićem kao ona. Ja sam srećan čovek, imam jedinstvenu povlasticu da živim sa ženom koja je obeležila prošli i ovaj vek, a čini mi se da će uticati i na naredne.