Nele Karajlić: Tuga ostaje duboko u srcu, a pokušati izbaciti je uzaludan je posao
19.10.2019 20:16
Foto:
Tragični i teški događaji bitno su uticali na život Neleta Karajlića (56). Prvu knjigu “Fajront u Sarajevu” napisao je posle infarkta, kad je morao da se povuče iz muzike i pronađe novi smisao. Drugi deo trilogije “Solunska 28”, s podnaslovom “O prijateljstvu i izdaji”, pisao je u vreme kad je ostao bez dve godine mlađeg brata Dražena, koji je preminuo 9. novembra prošle godine od posledica infarkta. Samo se srušio ispred zgrade u kojoj je stanovao na Novom Beogradu. Nele je novu knjigu, koja se upravo pojavila u knjižarama, posvetio bratu.
Izjavili ste da vam je period nakon bratove smrti bio jedan od najtežih u životu. Kako ste se borili s tugom? Šta prvo pomislite kad se pomene Dražen?
- Sa tugom je nemoguće boriti se. Ona ostaje duboko u srcu, a pokušati izbaciti je uzaludan je posao. Ali ona zna da bude plemenito osećanje koje te nagoni da činiš dobra dela. Moj brat ih je činio. Bio je jedan od onih koji u drugima pronalaze samo ono što ih čini dobrim. To je naučio od našeg oca Srđana. On nas je obojicu učio da volimo ljude i da u njima tražimo ljudskost. Moj brat je bio njegov bolji učenik. Bio je voljen, omiljen, iza sebe nije ostavio ni jedan jedini konflikt, ni jednu jedinu svađu. Ja se time ne mogu pohvaliti.
Prvu knjigu ste posvetili roditeljima, koji su takođe preminuli. Šta mislite, kako bi oni reagovali da vas vide kao uspešnog autora čitanih knjiga? Šta bi rekli?
- Videli su oni mene u raznim varijantama. Iako im nije bilo baš pravo što sam počeo da se bavim muzikom, pomogli su mi u svemu što sam tražio. Kupili su mi instrument, omogućili da vežbam, da zavolim muziku. Računali su, valjda, da će me brzo proći taj hir. Međutim, kako su godine odmicale ja sam sve više i više postajao roker, a sve manje bio student. Na kraju su digli ruke. Shvatili su da je moja zaraza muzikom postala neizlečiva. Ali i tada su me pomagali. Nikada mi nijedno od njih nije zamerilo na tome šta radim. Samo bi ponekad, u retkim trenucima, znali da pitaju kada mislim da završim fakultet. Ja bih se na to pitanje obično nasmejao. Zahvalan sam na svemu što su učinili za mene.
Šta vas je inspirisalo da napišete ovaj roman?
- Najveća inspiracija je svakako istorija Beograda i sve ono što ga je snašlo u toku dvadesetog veka. Beograd je grad u kojem iza svakoga ugla vreba neki istorijski događaj koji ga je učinio posebnim. Ne zna se koliko je puta prelazio iz ruku jedne u ruke druge imperije. Samo u dvadesetom veku pet puta je bombardovan, kao nijedan drugi grad u svetu. Glavna ideja izvirala je iz te činjenice. Kuća u Solunskoj ulici na broju 28 samo je metafora preko koje se prelama priča o Beogradu. I dok je prvi deo trilogije bio o junacima sa Dorćola pred i za vreme Prvog svetskog rata, drugi govori o onome što se dešavalo tokom Drugog velikog rata. Taj period, bez sumnje, bio je najteži kroz koji je Beograd prolazio. To je bilo vreme straha, sivila, torture, zločina. Bilo mi je zanimljivo da uđem u psihu ljudi tog vremena, da saznam kako su se branili od tog ludila, kako su se nosili sa svim tim nevoljama, kako se u tom stravičnom koloritu zločina ipak rađala ljubav, jer na kraju krajeva život uvek pobedi smrt.
Zbog čega on nosi podnaslov “O prijateljstvu i izdaji”?
- To su dve linije koje su najzastupljenije u romanu. On u sebi krije nekoliko priča koje se međusobno prepliću. Prijateljstvo i izdaja, uz ljubav i oprost, noseći su stubovi fabule romana. Ali iskustvo mi govori da svako prijateljstvo, kao i svaka ljubav, prolazi kroz iskušenja, kao što je i čovekov život pun ispita i prepreka. Junaci Solunske 28, njenog drugog dela, ljudi su od krvi i mesa, sa svojim manama i vrlinama. Svako teška vremena prebrodi na svoj način. Neko ih savlada upornošću i verom, a neko ljubavlju.
Koliko je prijatelja vas u životu izdalo?
- Na izdaju bi trebalo računati kao na nešto što će vam se sigurno dogoditi. Nemoguće je da imate buran život nabijen osećanjima a da vas neko ne izda ili da vi ne izdate nekoga. Nekada se izda nehotično, slučajno, a nekada planski. Onaj koji izdaje ne misli da čini nešto loše, ubeđen je da radi ispravnu stvar. Jedini odgovor koji bi trebalo imati na izdaju jeste oprost. Praštanje nas čini širim i boljim ljudima. Možda moj zaključak zvuči previše religiozno, ali tajna leži u praštanju. Jedna od vodilja moje knjige upravo je ta konstatacija.
Da li vam se pisanje svidelo?
- Pisac sam postao silom prilika. Prestao sam da sviram iz zdravstvenih razloga. U jednom trenutku srce mi je reklo da je vreme da se malo odmorim. Pisanje je došlo iz potrebe da očistim duh, da iz njega izvučem sve ono što se decenijama taložilo kao neka vrsta posebnog iskustva i osećanja. Prema pisanju imam ritualni odnos. Kada sednem za kompjuter i počnem da nižem rečnice na prazan ekran, osećam se kao u transu, kao u nekoj posebnoj meditaciji. To mi zaista prija. Posle pisanja osećam se lako. Kao da sam sa sebe zbacio teret od hiljadu tona.
S obzirom na to da živite za humor, a i od humora, ima li ga i u romanu?
- Život je protkan humorom. On postoji i u najtežim trenucima. Humor će te pronaći i na sahranama. Ja ga ne izdvajam iz njegove prirodne sredine. Nisam od onih koji prave humor radi humora, uvek pokušavam da pronađem njegovo dublje značenje. Mislim da to dublje značenje humoru i šali produžava život. Neki vicevi kojima smo se toliko smejali pre dvadeset-trideset godina danas više nisu smešni, a opet, neki koji onomad i nisu bili nešto smešni, danas nas zasmejavaju više nego ikad. Kada iza šale postoji poruka, ideja ili skriveno značenje, ta šala može da živi stotinu godina.
Najnovije.
Zvezde.
