Miloš Petrović Trojpec: Kako me je gluma nokautirala

Miloš Petrović Trojpec (33) celog života je “u treningu”. Odrastao je na Čuburi pa je kao većina dečaka prvo jurcao za loptom, onda je počeo da trenira plivanje, da bi se u srednjoj školi zainteresovao za borilačke veštine. Pored toga što je diplomirani glumac, on je i FISAF-ov licencirani trener, a može komotno da radi i kao instruktor boksa. Time se jedno vreme i bavio podučavajući kolege Anđelu Jovanović i Marka Janketića, dok mu je Miloš Biković bio prvi učenik. 

- Od malih nogu sam zaluđenik za sve vrste sportova. Sa drugarima sam prvo igrao basket i fudbal, a u kraju smo napravili i šipke za propadanje pa smo non-stop vežbali. Bilo je to drugačije vreme, danas roditelji teraju decu napolje da se igraju, a nas nisu mogli da nateraju da uđemo u kuću. 

Kao srednjoškolac ušao je u svet borilačkih veština.

- Neki od mojih prijatelja su se ozbiljno bavili boksom, pa sam kroz njihova iskustva i ja počeo da se zanimam za taj sport. Prvo sam sparingovao u školskom dvorištu, potom su drugari iz kraja, za šta je najzaslužniji Marko Jojić, rešili da osnuju kik-boks klub Čubura. Odlazio sam kod njih, ali uvek mi se više od kik-boksa dopadao boks. Počeo sam da ga vežbam, ali i da gledam klipove i borbe K-1. Jedan od omiljenih boksera mi je Roj Džouns Džunior, pokušavao sam da skinem njegove pokrete. 

TRENIRANJE BIKOVIĆA

U Miloševu radnu biografiju spada i to da je radio kao građevinski radnik, uvođenjem hidroizolacije počeo je da se bavi posle treće godine Akademije lepih umetnosti. To mu je u dužem periodu bio glavni izvor prihoda. Kada je taj posao posustao, svratio je do Beogradskog dramskog pozorišta da izvidi ima li neka uloga za njega. I odmah mu je dodeljena mala, ali zapažena u predstavi “Kad su cvetale tikve”.  

- Sećam se da sam na prvu čitajuću probu s rediteljem Jovanom Skerlićem došao u radnom kombinezonu i da sam se u holu pozorišta presvukao. Pripreme za predstavu su podrazumevale i vežbanje boksa, trebalo je petnaestak glumaca naučiti osnovama tog sporta, a bili smo ograničeni s vremenom. Dobili smo salu u Radničkom na Krstu i jednog sjajnog momka, trenera Jovu. S obzirom na to da sam tada radio i hidroizolaciju u Fijatovoj fabrici u Kragujevcu, morao sam da propustim sedam dana treninga. Kada sam napokon stigao, ušao sam u salu i krenuo da preskačem vijaču. Videvši to, Jova mi je prišao i pitao me da li treniram boks. Odgovorio sam mu da znam osnove i da se pomalo time bavim, ali ništa ozbiljno. Dok me je posmatrao, ukapirao je koliko sam upućen i na kraju mi je rekao: “Slušaj, od danas ti radiš s Bikovićem, a ja ću sa ostalima.”

Dva Miloša brzo su našla zajednički jezik. Kako Biković tumači glavnog junaka u predstavi “Kad su cvetale tikve”, boksera Ljubu Vrapčeta, bilo mu je stalo da ga što bolje odigra pa je na treninzima bio vrlo revnostan i poslušan.  

- Možda tada nije bio popularan koliko danas, ali Miloš je i onda bio velika zvezda. Uprkos tome, bez imalo sujete priznao je da ne zna ništa o boksu i bio spreman da uči i prima udarce. To mi se kod njega veoma dopalo. I kasnije smo imali priliku da sarađujemo na nekoliko projekata, a u međuvremenu smo postali dobri drugari. 

Pre nego što mu je dodeljena uloga Stavre u seriji “Senke nad Balkanom” flertovao je sa idejom da ode u Dubai i tamo radi kao profesionalni trener. 

- Na nagovor profesora scenskih borbi i akrobatike Ace Petkovića, inače našeg reprezentativca u džudou, kog sam sreo prilikom boravka u Dubaiju, polagao sam prvi i drugi nivo za FISAF-ovu licencu. Rekao mi je da je posao profesionalnog trenera vrlo dobro plaćen. Tako sam jedno vreme živeo kao profesionalni trener i instruktor boksa, ali definitivno sam time prestao da se bavim zbog jedne uloge. Počeo sam da spremam predstavu “Pomorandže za zbogom” i u Beogradskom dramskom pozorištu sam provodio sam po ceo dan dva meseca. Zbog toga sam morao da otkažem časove učenicima i na taj način sam konačno odabrao svoj put. Žrtvovao sam ljubav prema boksu zbog veće ljubavi, glume, koja mi u tom trenutku nije donosila novac, ali koju neizmerno volim.