Baja Bange Namkose o razvodu i ćerkama: Šta god da se dešava, kroz sve to prolazimo sa osmehom na licu

Uz pomoć drevne istočnjačke veštine meditacije i disanja instruktorka joge koju znamo iz televizijskih i filmskih projekata Baja Bange Namkose uspela je da prevaziđe razvod i sa kćerkama Mijom i Vanjom izgradi kreativni odnos u kome svaku situaciju rešavaju osmehom

Instruktorka joge koju s vremena na vreme reditelji angažuju za filmove i TV serije (“Mrtav ’ladan”, “Vojna akademija”) Baja Bange Namkose (39) zahvaljujući drevnoj veštini kojom se bavi uspela je da prebrodi mnoge teške i izazovne situacije u životu, između ostalih i razvod.

- Tada mi je zaista značilo da vežbam, slobodno mogu da kažem da je taj težak period protekao relativno bez posledica - tvrdi autorka emisije “Baja i joga” na Novoj S, koja se razvela pre osam godina, u vreme kad su njene devojčice Mija (11) i Vanja (9) bile veoma male.

Drugarice su joj tada pričale kako se žena s dva mala deteta ne razvodi.

- Mnogo je lažnih brakova i zajednica, a najčešći izgovor za ostanak u njima jesu deca, koja bi trebalo da odrastaju u atmosferi ljubavi. Kad ona ne postoji, deci dajemo potpuno pogrešan model kako to treba da izgleda, iako su žene u takvim brakovima ušuškane, zbrinute i sigurne u svakom mogućem smislu, pre svega finansijskom. Nisam želela da živim u takvoj zajednici i odlučila sam se za razvod. Bilo mi je u početku teško, ali kad to krene da se dešava, nema povratka. Tek kad dođeš u takvu situaciju, shvatiš koliko zapravo možeš da uradiš.

Izraz samohrana majka ne voli da koristi, smatra ga rogobatnim i veruje da nagoveštava strašne stvari.

- Nažalost, on postoji samo u našem jeziku, stvorila ga je sredina i nekako se podrazumeva da je žena jadna i tragična. Sebi sam odredila misiju da razbijem tu predrasudu. Majka koja sama podiže svoju decu ne mora da bude niti jadna, niti da živi u strašnoj situaciji. Družim se sa mnogo žena poput mene, one su prave lavice i u odgajanju dece i u karijeri. Treba potencirati tu njihovu snagu, hrabrost i upornost, jer ćemo na taj način ohrabriti i neke druge žene koje se plaše da naprave taj odlučujući korak i preuzmu sudbinu u svoje ruke. Pre nekoliko godina sam na jednom seminaru čula rečenicu: “Ti sama s lakoćom i radošću podižeš svoju decu.” I onog momenta kad sam je usvojila i prihvatila, zaista je postalo tako.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

DEČJE LEKCIJE

Priznaje da je prvo morala da nauči da se izbori sa strahom.

- On je s jedne, a ljubav s druge strane. Kad postoji, nema ljubavi, i obrnuto, ako je ljubav tu, nema ga. Uvek idem u susret svom strahu i skačem u vatru zbog onog čega se plašim. Odličan je pokretač, kad se pojavi i trunka bojazni, već znam da će mi to biti sledeći izazov, da s tim moram da se suočim. I trudim se da tome naučim i svoje kćerke.

Odgajanje dece u današnje vreme je veoma zahtevno, nezavisno od toga postoji li zajednica partnera ili ne.

- Najveći izazov su okolnosti u kojima živimo, ali u tome imam dva odlična saradnika. One pomažu meni da rastem, a i ja njima, i to je divan proces. Najvažnije je da šta god da se dešava, kroz sve to prolazimo sa osmehom na licu i da nikad ne upadnemo u monotoniju. U brojnim prilikama kćerke su mene učile i vaspitavale.

Devojčice ne pokazuju interesovanje za jogu, mada je Mija u poslednje vreme počela više da se zanima za ono što mama radi.

- Ona je prvi sudija, ako kaže da joj je vežba prijala, onda mogu da idem dalje. Vanja je sasvim drugačiji tip, nju to ne interesuje previše i ne forsiram je, smatram da svako treba da radi sve prema svom senzibilitetu. Međutim, nedavno smo imale situaciju kad joj je pravilno disanje veoma pomoglo. Vraćale smo se iz Liona i kad je avion sleteo, Vanju je uhvatila mala panika, nije imala vazduha, pa je poželela da odmah izađe. Objasnila sam joj da je sve u redu, da vazduha ima dovoljno i nagovorila je da, dok ne izađemo, duvamo u papirne kese i takmičimo se ko će najviše da ih naduva. Kad je čovek uznemiren, dah je kratak, i kod Vanje se kesa postepeno naduvavala, pošto je cilj bio da produžimo i udah i izdah. Bila je to lepa i zanimljiva lekcija kako možemo sebi da pomognemo u situaciji panike ili straha ako smo sami. Ili da pomognemo nekome drugome ukoliko ga zadesi takva stvar.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

DIŠI DUBOKO

Trudi se da prenese poruku kako joga ljudima pomaže da budu bolji u svakodnevnom životu.

- Vežbe su zaista prilagođene svakome, može da ih izvodi i bakica pored malog ekrana. Ljudi najčešće počinju da vežbaju ukoliko imaju neki zdravstveni problem, a trebalo bi da bude upravo suprotno, da čine to kad je sve savršeno i da se tada pripreme za situacije koje dolaze, jer je život nepredvidiv, dobro i loše se uvek smenjuju. Ne vežbamo jogu da bismo u njoj bili bolji, nego da budemo bolji u svakodnevnom životu. Kad uđem u neki položaj, dolaze mi različite emocije, od prijatnosti i neprijatnosti, blagog bola do besa, a pravilnim disanjem, odnosno udisajima i izdisajima, učimo da pustimo te situacije da odu a da ne padnemo u vatru. Dah je direktno povezan s emotivnim stanjem, svaki put kad smo uznemireni, uplašeni, kad nas neko izbaci iz takta, površan je ili isprekidan i ubrzan. Produžujući dah automatski kontrolišemo telo, emotivno i psihičko stanje. Kad naučimo da kontrolišemo tu našu prvu i osnovnu vezanost, jer s udahom dolazimo na svet, lakše kontrolišemo sve druge situacije u životu. Gledajući sve one atraktivne jogičke položaje, ljudi imaju pogrešnu predstavu da ne mogu da rade jogu, a ja ponavljam kao papagaj, ako možete da dišete, možete i da vežbate.

Ističe da je prosečan broj udaha i izdaha četrnaest u minuti, a ukoliko se smanji na osam, već je mnogo toga dobrog urađeno za organizam.

- Prilikom svakog udaha i izdaha trebalo bi da brojimo do pet ili šest, i ako na taj način svakodnevno počnemo da dišemo samo deset minuta, već smo mnogo uradili za svoje zdravlje. Kao što se svake večeri tuširamo da sa sebe speremo prljavštinu koja se nakupila tokom dana, tako bi trebalo da izbacimo i negativnosti koje smo pokupili od drugih ljudi, jer telo pamti svaki stres koji mu priredimo. Ako samo pet puta tokom dana duboko udahnemo kroz nos, pa onda napravimo dvostruki izdah, već možemo da osetimo kako se naš organizam polako opušta. Sve kreće od daha, a kad ga postanemo svesni, bićemo svesni i svog tela.