Emotivna ispovest Dušana Petkovića: Ćale, ovo je za tebe

Dušan Petković otvorio dušu...

 

Iako je od smrti nekadašnjeg selektora i fudbalskog stručnjaka Ilije Petkovića prošlo mesec dana, njegov jedinac Dušan (46) još ne može da prihvati činjenicu da ga više nema. Ilija je preminuo posle samo šest dana borbe, od posledica perforacije čira i virusa kovid-19.

- Kad odem u njegov stan, imam utisak kao da tata svakog časa treba da se vrati, kao da je otišao negde. Poslednji put sam ga video u kovčegu, mrtvog, kad sam odneo odeću u kojoj su ga sahranili. Ne mogu da opišem taj osećaj, strašno je. Moj mozak nije prihvatio da ga nema, da ga više nikad neću videti. I stalno mi se čini da će, kad uđem u roditeljski dom, on biti tu ili pozvati me. Još ga vidim, njegove stvari su svuda, ništa nisam dirao i sve deluje kao da će se svakog časa odnekud pojaviti.

Najviše ga boli što ni do danas nije uspeo da razreši nedoumicu šta je tačan uzrok smrti njegovog oca.

- Svestan sam da mi neće biti ništa lakše da saznam da li preminuo od perforacije čira ili virusa korona, jer njega nema pa nema, ali želeo bih da znam. Doktori kažu da je i jedno i drugo, da je prilikom perforacije izgubio dosta krvi i da mu je imunitet oslabio, a korona je sve to, nažalost, samo pogoršala. Do dan-dva pre nego što će mu pozliti stalno smo se šalili i obarali jedan drugome ruku. On je za svojih 75 godina bio veoma pokretljiv, u odličnoj kondiciji, agilan, brzo je mislio i voleo je da kaže da još nije za staro gvožđe. Čak i kad bi mu bilo loše, nije želeo to da prizna, navikao je mamu i mene da sve što ga muči nekako pregura na nogama.

Te kobne nedelje, 21. juna, Ilija se nije osećao najbolje i Dušan je ostao s njim čitavog dana, a doktor koji je došao da ga pogleda savetovao je da ostane kod kuće i prognozirao da će se situacija smiriti.

- Sutradan mu se stanje drastično pogoršalo, odveli smo ga u Urgentni centar i urađen mu je rendgen pluća, kao i operacija kojom je sanirana perforacija čira. Bio je komunikativan, normalno smo s njim pričali i na rastanku je rekao: “Vidimo se za nekoliko dana.” Nije mi bilo ni na kraj pameti da ću ga tada videti poslednji put. Kasnije su otkriveni još neki čirevi za koje nije ni znao da ih ima, stanje mu se veoma pogoršalo i prebačen je u kovid bolnicu u KBC Bežanijska kosa. Nismo se više čuli. Od srede je bio na respiratoru, a naglo mu je pozlilo u subotu ujutru, da bi nam popodne javili da je preminuo.

Posle očeve sahrane i Dušan je oboleo od korone.

- Ne znam da li mi je tata preneo virus. Kažu da je period inkubacije od deset do četrnaest dana. Na dan njegove sahrane bilo mi je loše, osetio sam malaksalost, da bi mi se sutradan stanje malo poboljšalo. Ipak, na insistiranje supruge otišao sam na rendgen pluća i odmah su me poslali na Infektivnu kliniku pošto sam imao tešku upalu oba plućna krila. Bio sam devet dana na kiseoniku i prva dva- tri baš je bilo kritično. Svi ljudi koji su se našli pored tate kad mu je pozlilo, našli su se i meni. I svi oni izrazili su žaljenje što njega nisu uspeli da spasu. Dok sam ležao u bolnici, mešali su se tuga i bes što ga više nikad neću videti.

Kad se malo oporavio i kad su mu doktori dozvolili da koristi mobilni telefon, gledao je izveštaje i komentare o Iliji.

- Koliko sam bio tužan, toliko sam bio ponosan na njega, osećanja su mi baš bila pomešana. Nekoliko puta sam rekao sebi: “Kako da se obradujem zbog toga što ljudi najlepše pričaju o mom ocu, a njega više nema.” Najradije bih da nisam pročitao nijedan od tih komentara, samo da je on preživeo. “Otac ti je bio najdivniji čovek na svetu, hodaj ponosno, digni glavu”, govore mi prijatelji. Đorđe Tomić, moj nekadašnji saigrač i prijatelj, rekao mi je: “Ako je i postojao neko ko ga nije voleo, nije mogao da kaže ništa ružno za njega.” I to me je baš ganulo. Kao i neverovatan broj poziva, telegrama i poruka koje smo majka Biljana i ja dobili sa svih strana sveta. Bilo je dirljivo s koliko simpatija su ljudi izražavali saučešće, zaustavljali su me na ulici, u automobilu. Ilija je bio najbolji otac i deda, bio je posebno vezan za mog mlađeg sina Jakova. Sve ono što je zbog brojnih putovanja i karantina sa mnom propustio, nadoknadio je s njim. I neverovatno mi nedostaje, ali, nažalost, ne mogu da ga vratim, a vreme je to koje ne čeka nikoga, ide dalje. I život ne samo da udara nego i ubija, što sam osetio na svojoj koži. Bio sam na korak između života i smrti, ali sam, srećom, na vreme otišao kod lekara.

Otac mu je, priznaje, podigao standarde na životnoj lestici, koje ne bi mogao da dosegne ni da živi još hiljadu godina.

- Vaspitavao me je da budem skroman, nije mi dozvoljavao da se razmašem i postanem razmažen. I mislim da ne postoji sport na koji me nije vodio, od košarke i rukometa do boksa. I sad se sećam svega što smo nas troje, mama on i ja, radili, tačno se znalo u koliko sati su doručak, ručak i večera i nije bilo šanse da ne bude tako. Kad sam počeo da treniram fudbal, nerado je dolazio da me gleda, najčešće je to činio iz prikrajka, da mu ne bi zamerili. Zato me boli što je jedina senka na njegovu sveukupnu karijeru pala uoči Svetskog prvenstva u Nemačkoj 2006. godine, kad me je posle povrede Mirka Vučinića pozvao u reprezentaciju. Video sam koliko su ga zbog toga napadali i osuđivali, jer je ispalo da sam ja nepoznat igrač, iako sam pre toga igrao za moskovski Spartak, najbolji ruski klub. To ga je strašno pogodilo. Želeo sam da ga rasteretim i poštedim, pa sam se povukao. Sad kad ga više nema, na meni i mojim sinovima je da nastavimo dalje. I da naučimo da živimo sa bolom, jer ovaj gubitak ne može ni na koji način da se nadomesti. Guraćemo dalje, pa dokle stignemo.