Vanja Nenadić iskreno o emocijama: U takvim momentima plačem!

Dramskoj umetnici Vanji Nenadić, koja je u poslednje vreme jednako uspešna u pozorištu, na filmu i televiziji, zaljubljeni muškarci šalju emotivna pisma, tata joj piše pesme uoči premijera, a plače kada je partner napusti.

Glumica Vanja Nenadić (29), stalna članica Beogradskog dramskog pozorišta, stekla je širu popularnost ulogama u filmu “Biser Bojane” i seriji “Tajkun”. Ti dobro urađeni poslovi bili su joj ulaznica za naredne, posebno za serijal “Tajne vinove loze” u kom igra ambicioznu enološkinju Anju. Ovaj poslednji televizijski angažman, pored ostalog, pamtiće po mnogo smeha sa koleginicom Slobodom Mićalović. Posle snimanja serije, prošle jeseni je nekoliko meseci provela u Egiptu gde je završila kurs ronjenja.

- Boba Mićalović i ja smo obe vesele prirode, lako nas je zasmejati, a teško zaustaviti. Često se dešavalo da se toliko zasmejemo da ne možemo da odigramo celu scenu. Bio je to rad sa ekipom požrtvovanih i skromnih ljudi u jednoj, mogu reći, porodičnoj atmosferi. Kada je snimanje serije bilo završeno, pozorišta nisu radila zbog virusa korona, pa sam jesenas odlučila da odem u Egipat. Bila sam tamo i u januaru prošle godine, u mestašcu Dahabu na Crvenom moru, gde sam prvi put iskusila lepotu ronjenja i rešila da ponovo dođem i završim kurs tog lepog sporta i hobija. Ostala sam u Dahabu dva meseca, u iznajmljenom stanu, i sačekala da mi se pridruži moj prijatelj i kolega Slaven Došlo kako bismo zajedno pohađali obuku. Dahab spada u top tri destinacije za ronjenje, blizu nam je i finansijski pristupačan i ja jedva čekam priliku da opet odem tamo.

Jeste li se oprobali u nekom ekstremnom sportu?

- Pre dve godine sam skočila s visine od trinaest metara u Avanturističkom parku na Lovćenu. Shvatila sam da mi je to potrebno kako bih prevazišla neke svoje strahove. Ne znam kako, ali u meni se rodio strah od visine. Kao dete ga nisam imala. Ljudi se rađaju sa strahom od gubitka podloge i buke, a svi drugi se stiču tokom života kao posledica raznih iskustava. Na Lovćen sam otišla sa najboljim drugaricama i skočila sa te visine držeći se za konopac privezan za sajlu, koji izgleda kao lijana. To vam je situacija gde vam nema druge nego da skočite. Do tog mesta se stiže kroz šumu punu prepreka, i nema nazad. Skočila sam pomoću konopca u neku mrežu, odakle sam se spustila na tačku sa koje sam krenula u avanturu. Sa strane su stajale moje drugarice i instruktor i bodrili me. Bilo je malo oklevanja pred skok, vriske kada sam se našla u vazduhu, ali i oduševljenja na kraju kada sam se dočepala tla. Bio je to jedan korak ka rešavanju problema mog straha od visine, ali svakako nedovoljan da on u potpunosti nestane. U svakom slučaju, važan korak. Imam i strah od insekata, ali ne volim da ubijam životinje, ni te najmanje. Kada vidim neku bubicu ili pauka, zovem nekoga da ih izbaci. Svi prozori u mom stanu imaju komarnike, tako da ništa ne može da uleti ili ušeta unutra.

Da li ste nekada zbog uloge morali da savladate neki strah ili ovladate nekom veštinom?

- Za ulogu bih savladala sve veštine. Kao što sam to učinila sa kajtom pred početak snimanja filma “Biser Bojane”. Trebalo je da svi naučimo da vozimo kajt, posebno ja. Jedva sam čekala. Bilo mi je zabavno i izazovno da uz instruktora savladam tu veštinu. To je već ekstreman sport. Ne možete odmah vodu. Jedno vreme radite na pesku. Htela sam da istrajem kako ne bih imala dublere. Uspela sam da ga vozim dvadeset-trideset metara i svi su se radovali tome. Na kraju ta scena nije snimljena jer su kamere greškom bile isključene. Posle toga sam više puta letovala na Adi Bojani i bila u prilici da vozim kajt, ali to me nije privlačilo.

Plašite li se zaljubljivanja?

- Ljubav uvek pronađe svoj put i ja sam uvek zaljubljena, ako ne u nekoga, onda u nešto. Ne plašim se ljubavi. Ljubav je moj pokretač u životu. Najlepši je osećaj kada smo zaljubljeni.

Jeste li nekada doživeli da vam neki muškarac napiše pesmu ili stih?

- Tata mi je napisao milion pesama. I dan-danas to radi za neke bitne događaje, rođendane ili premijere. To su njegove poruke za mene napisane u stihu. Momci su mi pisali pisma. Dešavalo se da mi neke romantične duše ostave pismo u sandučetu u Somboru, gde sam se rodila i živela do 2012, kada sam došla u Beograd da studiram na Fakultetu dramskih umetnosti. Neka pisma dobila sam i u Beogradu. Sva sam sačuvala.

Pročitajte i Vanja Nenadić: Moja tajna besprekornog tena

Da li vam se dešavalo da budete ostavljeni u emotivnom odnosu?

- Jeste. Sada se smejem kad se setim tih situacija, a bila sam tužna u vreme kad su se odigravale. To sve ide u rok službe, normalne su to stvari, posebno kada je o mladalačkim ljubavima reč. Ja sam od onih koji u takvim momentima plaču. Tada nemam koncentraciju da gledam filmove ili da čitam, ali mi prijaju druženja s prijateljima i izlasci. I ima jedna dobra stvar u tome, takve situacije su poželjne za posao kojim se bavim. Kada glumimo, sve izvlačimo iz ličnog emotivnog iskustva i pamćenja, jedino tako možemo da koristimo naš glumački aparat. Sve su to plodne emocije za glumački rad. Mnoga lična iskustva su mi značila na fakultetu, a jedan raskid koji se desio neposredno pre prijemnog mi je pomogao da upišem studije. Za recitaciju sam izabrala pesmu “Nemojte mi reći” Jelene Lukić, čiji mi je tekst u tom trenutku izgledao kao da sam ga sama napisala. Pesma je bila u skladu sa mojim emocijama i lako sam ih pokazala.

Pročitajte i Vanja Nenadić: Klasična književnost je kao grašak - treba da imate određene godine da biste znali u njoj da uživate

Imate li problema sa tremom?

- U nekim situacijama. Nemam je uoči izlaska na pozorišnu scenu ili na filmski set. Ona se pojavi kada treba nešto javno da pričam, recimo kad dajem intervjue. S vremenom mi i to postaje sve lakše. Nisam od onih koji će kada ih hvata trema uzeti čašicu rakije, već to rešavam tako što se učim da smanjim očekivanja od same sebe. Sada bez treme spremam predstavu “Baal” Bertolta Brehta u režiji Dijega de Brea, u kojoj Miloš Biković igra glavnu ulogu. Jedva čekam premijeru i nadam se da je neke okolnosti vezane za pandemiju neće pomeriti, kao ni premijere predstava “Tiho teče Misisipi”, po tekstu Vladimira Tabaševića, u režiji Ivice Buljana, i “Divlje meso”, po tekstu Gorana Stefanovskog, u režiji Jagoša Markovića.