Sestre Bojana i Ana Maljević dele dobre i loše dane, a oduvek su ovo radile!

Uprkos tome što su suštinsku povezanost ostvarile tek u zrelom dobu, sestre, glumice Bojana (46) i Ana (43) Maljević danas jedna drugoj poveravaju svoje najveće tajne. I u mladalačkim danima, kada se nisu intenzivno družile, među njima je važio čvrst viteški kodeks da se ne tužakaju kod roditelja. Najduže nisu pričale nekoliko dana. Bojana se prema Ani dugo vremena odnosila kao majka, a i sama je sazrevala uz svoje sinove Luku i Nikolu.

- Išle smo zajedno samo na karate i u dramsku sekciju. Bojana je četiri godine starija i već je imala svoje društvo. Čak nam se nisu sviđali ni isti momci, nikad se zbog toga nismo posvađale. Ipak, jedna drugoj smo se uvek poveravale i retko kad bismo se ozbiljno posvađale. Bile smo različite i po prirodi, mene su više interesovali sport i balet, a nju čitanje i umetnost. Rano sam otišla od kuće, sa 14 godina, u Francusku, tamo sam završila srednju i višu baletsku školu.

Živela sam u internatu, Bojana me je posećivala, a i ja sam dolazila u Beograd, uglavnom za praznike. Ideja je bila da posle školovanja odem u London na usavršavanje. Sve to se dešavalo uoči bombardovanja, u međuvremenu sam se povredila i bilo mi je potrebno šest meseci da se oporavim, pa sam vratila u Beograd. Tata mi je rekao da ne mogu da ne radim ništa pola godine, da upišem bilo šta i posle vidim šta dalje. Na Bojanin nagovor, upisala sam glumu, koja pruža širok opseg znanja i mogućnosti. Ona je već tada bila završila glumu i mnogo mi je pomogla oko izbora tekstova za prijemni - priča Ana.

Jakov Simovic

Ideja na letovanju Obe ističu da su im roditelji velika pomoć i podrška, a sa ocem Bojanom se često savetuju o raznim stvarima, ne samo o poslu.

- Tata jeste uvek bio tu da nas podrži u svemu, i nekako nam je lagano išlo. Ja sam odmalena želela sve, kako kaže mama. Mnogo truda i vremena sam uložila u balet i drago mi je da imam tu crtu u sebi, vrlo sam disciplinovana. Bojana je pokazivala drugačije afinitete, zanimao ju je rokenrol, koji sam zbog nje počela da slušam - tvrdi Ana.

Porodičnu slavu, Svetog Nikolu, uvek su zajedno obeležavale, kao i Božić i Uskrs.

- Kod nas se tada okupljalo po sto ljudi u jednom danu. Živeli smo u kući u Rakovici i pamtim sva ta slavlja. Nedeljni ručkovi su bili obavezni, svake godine išli smo porodično na letovanje i na skijanje, sećam se da smo sekli drva, pekli krompire, skijali i uživali.

Bojana dodaje da je praktično iz letovanja u Rosama izašla ideja o snimanju serije “Dug moru”.

- Upravo smo završili snimanje druge sezone i verujem da će gledaoci još više voleti našu priču i njene junake.

Ana priznaje da joj je sestra u dugom periodu života veoma nedostajala, jer je rano postala majka i imala velike obaveze.

- Mama često ume da kaže: “Dobro, Bojana, nisi ti nama mama”, a Ana odgovori: “Mama, Bojana je svima nama mama.” Ja sam se rodila stara, oduvek brinem, a Ani je taj zaštitnički odnos verovatno bio strašan. Moja sestra ima tu neku tihu i nenametljivu prisutnost, navikla nas je da je uvek tu i da na nju možemo da računamo i unosi mir - kaže Bojana, a Ana napominje da ju je Bojana naučila da prepozna šta je bitno a šta ne.

- Uvek je tu kad treba, izginuće da vam pomogne, daće vam sve ono što vam je u tom trenutku potrebno. Dugo mi je nedostajala njena pažnja, nismo imale vremena da, recimo, pijemo kafu pre nego što sam otišla na usavršavanje. Kad sam se vratila, sve moje prijateljice družile su se sa svojim sestrama, a moja je već stvorila sopstvenu porodicu. Bavila se decom i imala druge preokupacije. Dosta smo se mimoilazile i objašnjavale, nismo se suštinski razumele. Ipak, s vremenom je sve došlo na svoje mesto - uverena je Ana.

Jakov Simovic

Bojana je od oca nasledila i ljubav prema produkciji, uspešno se njome bavi već godinama. Smatra da je ženama neuporedivo teže na svim rukovodećim položajima.

- Muškarci i žene nisu jednaki. Ma koliko se mi trudile, moj put, kao i mojih koleginica, kudikamo je teži nego onaj koji prolaze muškarci. Slično je i u glumi. U produkciju sam ušla i zahvaljujući Anđi Vlaisavljević, koja me je stimulisala da se okušam kao izvršni producent u filmu “Do koske”. S vremenom sam shvatila da je to izuzetno kreativan posao, da učestvuješ u kompletnom stvaranju jednog dela, i sve to mi se dopalo. Tata je oduvek bio vrlo zahtevan kad je u pitanju posao, sve sam morala da naučim kako bih mogla da kontrolišem proces rada. Pošto je on stara škola, odlično se dopunjujemo. Već četiri godine predajem audio-vizuelnu produkciju, pedagoški rad me ispunjava, veoma sam srećna što stečeno znanje i iskustvo mogu da prenesem studentima.

Najbolja tetka Ana je talenat za slikanje nasledila od majke Katerine, koja je i sama u 70. godini počela da slika iz hobija.

- Kao dete išla sam na takmičenja iz likovnog, ali se time nisam ozbiljnije bavila kasnije. Poslednjih petnaest godina sam u veri, za to vreme obišla sam dosta manastira po Srbiji i počela da obraćam više pažnje na freskopise i ikonopise. Upoznala sam ljude koji se time bave, krenula da to izučavam i posle godinu dana upisala master studije. U periodu kad nisam imala mnogo uloga i posla, odjednom sam uvidela da je to pravi dar, istinsko otkriće, i to me je veoma ispunilo. Ikonopisanjem se bavim poslednje četiri godine i ozbiljno sam mu se posvetila, pošto nemam svoju porodicu i decu.

Pročitajte i Kendal i Kajli iskreno o odnosu sa ocem: Kako je odluka Kejtlin Džener uticala na najpoznatije sestre?

 

 

Zato je, ističe Bojana, najbolja tetka i uživa u vremenu provedenom sa sestrićima. Kad su zajedno na setu, tada su samo dve koleginice.

- Odvajamo privatno i poslovno, nema mešanja emocija. Pošto sam u seriji “Dug moru” bila i koscenarista, govorila sam joj nešto o ulozi koju tumači. Odigrale smo samo jednu zajedničku scenu, naši likovi imali su nezamislivu situaciju: Anin je dobio novac da služi kaznu zatvora umesto mog. Previše mi je strašno i da razmišljam o tome šta bi se desilo kad bi Ana za mene morala da uradi nešto tako užasno.

Nepristojne ponude u glumačkom svetu se često dobijaju, smatra Bojana.

- Verovatno je svaka od nas to, pre ili kasnije, na izvestan način iskusila. To je velika tema i potrebno je osvestiti je kao društveni problem. Verujem da se sa time suočavaju i muškarci, da nisu samo žene izložene maltretiranju i uznemiravanju, ali žensko pitanje ipak jeste veći problem.