Sećanje na Vladu Divljana - Preko nekih stvari nije mogao da pređe!

Vlada Divljan, najkreativniji muzičar novog talasa, mada nije udarao recke, zahvaljujući imidžu "odvajao" je najbolje ribe, danas uživa sa drugom suprugom Dinom i sinovima Stevanom i Pavlom, i bez obzira na nesuglasice zbog kojih sa Šaperom i Krstićem ne razgovara  više od deset godina, potpuno ne isključuje mogućnost da se "Idoli" jednog dana ponovo okupe

Pročitajte i Podrška nezaboravu - Koncert benda (ne)normalni u čast Vlade Divljana

Jakov Simović/Gloria

Njegovi hitovi su odavno naselili džuboksove i top-liste najboljih pesama jugoslovenskog rokenrola i tako postali relevantni dokumenti vremena u kome su nastajali. S imidžom "dobrog dečka" koga bi svaka majka požela za zeta nikad mu nije bio problem da "odvoji" najbolje ribe. Vlada Divljan, pokretačka i idejna snaga "Idola", grupe koja je posle raspada, zahavljujući svom kvalitetu i oskudnoj ponudi na pijaci muzičkih talenata, izrasla u beogradski urbani mit, poslednjih šest godina živi i radi u Beču. Vreme, taj precizni hroničar prolaznosti, nije uspelo da ostavi dublji trag na njegovom licu. Iako su još pre dve i po decenije njegovi posteri visili na zidovima devojačkih soba, danas, bez ijedne sede na glavi i s jedva primetnim borama ispod očiju, više liči na tridesetogodišnjaka nego na sredovečnog gospodina koji uskoro treba da zagazi u pedesetu. 

Pročitajte i Vlada Divljan - Prvi gospodin rokenrola

 

Šta danas radi Vlada Divljan?

- Bavim se muzikom u različitim medijima. Komponujem za radio, televiziju, pozorište i film. Osim te, nazovimo je uslovno primenjene muzike, radim i kompozicije za svoju dušu, koje će jednog dana biti objavljene na nekom nosaču zvuka.

Koliko sklekova možete da uradite?

- Ne znam. Skekove zaista dugo nisam radio. U kući imam šipku na kojoj s vremena na vreme radim zgibove. Poslednja testiranja kažu kako mogu da uradim dva zgiba. Zvuči skromno, ali nisam nezadovoljan, jer se ne "švercujem". Podižem celu težinu tela. Nisam sportski tip. Dobar deo detinjstva i mladosti bio sam punačak. Fudbal sam igrao loše, a košarku još gore. Imao sam dve leve noge. Jedini sportovi u kojima sam pokazivao nekakav talenat bili su boks i rvanje. Zvuči neverovatno, ali je istinito.

Pročitajte i Premijera "Nebeske teme" o Vladi Divljanu - Bio je muzička snaga koja je obeležila živote mnogih generacija!

Koliko se često brijate?

- Otprilike jednom u dva dana, mada bi trebalo da to činim češće ako želim da budem uredan. Koristim isti "after shave", "givenchy gentlman", više od dvadeset godina. Sećam se dobro da sam ga prvi put nanjušio kod Dražena Vrdoljaka 1981. i do danas nisam našao neki ozbiljniji razlog da ga promenim.

Koji je najveći rizik koji ste svesno prihvatili?

- Bavljenje muzikom.

Koliko vam je imidž dobrog momka pomogao da budete popularni među ženama?

- Nisam svesno negovao takav imidž. Ranije sam bio dobar dečko, a danas sam dobar čovek.

Pročitajte i Tužne četiri godine bez Vlade Divljana

Jeste li nekad pravili evidenciju koliko ste žena imali?

- Nikad ih nisam brojao, niti udarao crtice. Mnogo je prenaduvanih priča o donžunaskim sposobnostima muzičara. Nije sve baš tako. Bavio sam se poslom koji je tada bio na ceni, te sam bio u situaciji da upoznam mnogo žena. Važno je da sam prošao kroz sve to na vreme i da sam danas uravnotežen muškarac koji nema potrebu za dokazivanjem te vrste, već najveća životna zadovoljstva pronalazi u porodici i u ljubavi sa suprugom i decom. 

Možete li da zamislite sebe kako sa šezdeset godina svirate na koncertnoj bini?

- Mogu. Ako mi koncerti prijaju u četrdeset sedmoj, onda je vrlo verovatno da ću u njima uživati i u šezdesetoj. Sviram šta hoću i gde hoću.

Pročitajte i "Nebeska tema" - Prikupljeno više od polovine sredstava za film o Vladi Divljanu

Kako ste se snašli u ulozi oca?

- Bio sam zreo "momak" kad se rodio moj prvi sin Steva. Imao sam četrdeset godina. Decu volim otkad znam za sebe. Sećam se, Srđan Šaper i ja smo znali da se po sat-dva igramo s nepoznatom decom u vozu kad smo putovali na neko gostovanje s "Idolima". Posle sam s Giletom radio projekat "Rokenrol za decu". Veoma sam ponosan na taj deo karijere. Za godinu dana smo odigrali stotinak predstava za decu u pozorištu "Boško Buha". Dok sam bio mlađi, mislio sam da nisam spreman za decu. A onda sam shvatio da vreme polako ističe i da je kucnuo čas da se ostvarim kao roditelj. Ipak, presudnu ulogu je odigrala moja sadašnja supruga Dina. Čim sam je upoznao, znao sam da je ona žena s kojom želim da imam decu. Imamo dvojicu sinova. Stariji Stevan, koji je dobio ime po mom ocu, ima šest i po, a mlađi Pavle dve i po godine. Ranije sam pričao da su muškarci do pedesete deca, a posle toga starci. Sada, kad sam se približio pedesetoj, kažem da su muškarci deca do sedamdesete. 

Pročitajte i Odlazak Gorana Jevića - Osmeh koji nedostaje Beogradu

Jakov Simović/Gloria

Da li su vaši sinovi muzikalni na tatu?

- Potpuno su fascinirani dugmićima na miksetama i instrumentima, računarima, CD-ovima. Sve ima je to jako interesantno. Neću uticati na njihov izbor. Podržaći ih ako budu odlučili da se bave muzikom i ako budu muzikalni.

Kako ste upoznali suprugu?

- Dina je trinaest godina mlađa od mene. Ona je, kao i ja, išla u Osmu gimnaziju i ono što je najzanimljivije jeste da su nam predavali isti profesori. Upoznali smo se žurci, nastavili da se družimo, a sudbonosni trenutak desio se u avionu. Ubrzo smo se venčali.

Pročitajte i Zdenko Kolar o Vladi Divljanu - Osećam se kao da nešto nisam završio sa njim, kao da mu dugujem nešto

Kad ste se prvi put oženili?

- Početkom devedesetih, tokom boravka u Australiji. I moja prva supruga je bila poreklom odavde. Kao dete je otišla s roditeljima u Australiju. Rasturili smo se posle nekoliko godina. Na svu sreću, nismo imali dece, jer, možda malo romantičarski, smatram da bi bilo dobro da deca imaju oba roditelja pored sebe.

 Na kojoj gitari svirate?

- Na "esquireu". Kupio sam je pre dvadeset i jedne godine u Londonu. Celo prepodne sam proveo u prodavnici instrumenata. Isprobao sam više od trideset gitara i na kraju izabrao japanski "esquire". Nju mi je nekoliko meseci ranije, prilikom moje prve posete Njujorku, preporučio Robert Kvin, gitarista Lua Rida. Rekao mi je da je dvadeset puta jeftinija i duplo bolja od izvikanog "fendera stratocastera". Poslušao sam ga i nisam pogrešio. Ona je jedina električna gitara koja mi je ostala. Sve ostale sam prodao.

Pročitajte i Koncert u čast 60. rođendana voljenog muzičara - Prijatelji i publika se poklonili Vladi Divljanu (foto)

Koliko biste najviše para dali za gitaru?

- Zavisi od trenutka, ali nikada, i da imam bezgranično mnogo novca, ne bih dao više od deset hiljada evra. Ne volim ništa što je upadljivo.

 Jeste li prvo naučili da svirate, pa osnovali grupu, ili obrnuto?

- Mnogi su "Idole" shvatali kao nesvirački bend. To nije bila istina. Zdenko Kolar, Boža Jovanović, prvi bubnjar "Idola", i ja svirali smo od malih nogu. Počeli smo još 1968. kad smo imali desetak godina. Prvi profesionalni angažman imali smo 1977, na šestom spratu "Beograđanke". Tu je bio disko-klub, dok je sprat niže bilo "mešano meso", red narodnjaka, red zabavnjaka. Naučio sam da sviram i komponujem mnogo godina pre nego što su "Idoli" rođeni.

Da li je mit ili istina da su "Idoli" 1983. zauzeli četvrto mesto na top-listi najperspektivnijih evropskih grupa?

- To je živa istina. Francuski mesečnik "Aktuele" sproveo je anketu u saradnji s osam evropskih magazina, među kojima su bili u britanski "Face" i austrijski "Wiener", koji bendovi najviše obećavaju u Evropi. Prvo mesto je zauzela grupa "Yello", drugi je bio Falko, dok smo mi bili na četvrtom mestu.

Zašto se svi članovi "Idola" bave poslovima za koje se nisu školovali?

Pročitajte i Zdenko Kolar - Vlada nikada nije razmišljao kako će nekome doći kraj, koncert u njegovu čast nije povod za plakanje

- I pre nego što sam upisao fakultet, znao sam kako želim da budem muzičar. Nikad nisam ni razmišljao da ću se baviti nečim drugim. Fakultet sam upisao, da budem iskren, zbog vojske. Da nisam studirao, odmah posle gimnazije bih otišao u vojsku. A meni se nije išlo. Geologija me je interesovala. Otac i majka su mi bili geolozi i odrastao sam u kućnom ambijentu gde je bilo normalno da se ispod mikroskopa gleda kamenje različitog porekla.

Kako ste pregurali vojsku?

- Bez problema, oslobodio sam se. Bio sam u JNA petnaest dana i tada sam shvatio da to nije mesto za mene. Izvukao sam se na foru da sam alkoholičar. Ispirao sam usta "manastirkom" i prosipao je kao "after shave" po licu i glavi uoči odlaska na kontrolu kod vojnih lekara. Bio sam uporan i uspeo.

Ima li šanse da se "Idoli", poput "Bijelog dugmeta", jednog dana ponovo okupe i odsviraju nekoliko koncerta?

Pročitajte i Mladen Matičević o Vladi Divljanu - Bio je dobronameran, otvoren, druželjubiv, potpuno suprotan predstavi o tome šta bi rok zvezda mogla da bude

- Male su šanse za to, mada sam naučio da u životu nikad ne treba reći nikad. Za razliku od "Bijelog dugmeta", većina članova "Idola" više nema nikakve veze s muzikom. "Idoli" su bili specifični pre svega po jedinstvenoj atmosferi koja je vladala među nama. Mi smo pre svega bili prijatelji, pa tek onda sve ostalo. Uživali smo na probama. Tokom vremena smo se udaljavali, više nismo bili najbolji prijatelji i raspad je bio logična posledica svega toga. Teško mogu da zamislim da ćemo se okupiti. Mislim da su "Idoli" završena priča. Radije ću ih ostaviti u lepom sećanju, kao neku vrstu urbane legendice, nego pod stare dane ponovo pričati ispričanu priču.

Kad ste se poslednji put videli sa Srđanom Šaperom?

- Pre deset godina. U međuvremenu se nismo ni čuli, ni videli.

Stiče se utisak da se obojica ponašate kao velika, razmažena deca?

- To je duga priča. Prvo bismo morali da govorimo o tome ko je kome šta uradio i zbog čega. Recimo, Nebojša Krstić se lažno prijavljivao kao autor nekih mojih pesama. Preko takvih stvari ne mogu da pređem kao da se nisu dogodile.