Ljubivoje Ršumović u devetoj deceniji života i dalje neumorno stvara: pesnik otkrio svoje planove!

Ljubivoje Ršumović (81), jedan od najvoljenijih srpskih pesnika, nedavno je prisustvovao otvaranju vrtića koji su u njegovom rodnom selu, Ljubišu na Zlatiboru, otvorili Novak i Jelena Đoković. Malo pre toga govorio je na Ekološkom ustanku u Beogradu, pomenuvši ono što nam je svima potrebno ovih dana - “ekološki patriotizam”. Završava rukopis knjige “Dva jaja na oko”, a sve vreme piše dnevnik, koji uskoro planira da izda u pet knjiga. U julu slavi 82. rođendan.

Instagram

- Dnevnik sam počeo da pišem u Užičkoj gimnaziji, da bih imao sagovornika u samoći. Otišao sam iz sela u grad, a “građani” su na nas “seljake” gledali sa visine. Družili su se između sebe, imali su zajedničku prošlost iz osnovne škole, pa iz “niže gimnazije”, i to je bilo normalno. A dogodilo se da me, preko neke veze, prime u Dom ratne siročadi “Željo Đurić”, mada nisam bio ratno siroče. To je doprinelo još većoj usamljenosti jer su na nas “domce”, pa još ratnu siročad, gledali sa još veće visine, skoro sa nipodaštavanjem. Sad kad razmislim o tome, oni su se nas plašili. Sama titula “ratno siroče” nas je diskvalifikovala, jer je podsećala na ratnu prošlost, a sve, i svako, u to vreme bilo je okrenuto “svetloj” budućnosti. Ja sam se ispovedao svom dnevniku, svom izmišljenom dvojniku Tomislavu, sam sebi.

Pročitajte i Ljubivoje Ršumović poručio: Danas bi me optužili za trgovinu decom!

Opština Čajetina

- Ta navika me pratila i kad sam išao na radne akcije, najpre u Pelagoniju, na regulisanje Crne reke, u podnožju Kajmakčalana, pa posle u Draževcu kod Aleksinca, kad smo gradili auto-put Beograd-Niš. Ti dnevnici su svedoci mog odrastanja i osvajanja literarnog zanata, i o tome sam pisao u romanu “Imate li Ršuma”. A dnevnike pod nazivom “Salita agli orti” (“Uspon vrtovima”) počeo sam redovnije da pišem kao novinar Radio-televizije Beograd, kad sam već imao kuću u Rovinju, i kad su naši sinovi osvajali italijanski jezik, maltene bolje nego srpski.

Možete li ukratko da opišete svoj život u tri razdoblja: detinjstvo, mladićke dane, polazak na fakultet?

- Prvo razdoblje: Ljubiš, osnovna škola, osećaj ničim ograničene slobode, u drugarstvu sa vršnjacima, osvajanje elementarnog života, širine i visine, i najzad - ljubavi! I to najpre ljubavi prema prirodi, a onda prema ljudima, drugarima, pa prema životinjama, i najzad prema učiteljici Milici, koju nam je sam Bog poslao da nas nauči toleranciji i dobroti, a mene posebno odanosti knjizi, poeziji i lepoti. Bila je omalena rastom, sa dugim kikama, uvek nasmejana, više je ličila na našu drugaricu nego na učiteljicu. I dan-danas sam zaljubljen u nju! Drugo razdoblje:

Instagram

- Čajetina, Niža gimnazija, bibliotekar Ljubiša Pujo Đenić, koji me “terao” da čitam knjige, da živim sa junacima knjiga koje sam čitao, i tako bogatio moju maštu neverovatnim doživljajima Toma Sojera i Haklberija Fina, Staše i Nele iz romana “Kroz pustinju i prašumu”, a onda i Vinetua i Old Šeterhenda... A onda Olivera Sekulić, platonska ljubav, koja je rodila prvi moj sonetni venac, sa stihovima: “Sonetni venac za tebe stvaram, ti koja nisi daleko, ja koji sebe zavaravam da može da me voli neko!” I treće razdoblje: Užice, predgrađe Beograda, Pariza, Nordkapa, Šri Lanke, Čikaga u kome je živeo moj deda Stojan. Predgrađe Sveta! Doba prvih ozbiljnih pesničkih uzleta, u užičkim Vestima pa u Književnim novinama, doba boksa (srednja kategorija, 82 kilograma), doba samoodbrane i svesti o “pravovremenosti akcije”. Dalje nije bilo ništa lakše, jer “slavnim su me učinile siledžije sedme sile!” Događalo mi se, doduše, da “sad mi malu decu prave - sve pod firmom cena slave!”, ali već sam bio ojačan borilačkim veštinama, karateom i refleksima za “održivi razvoj”.

Pročitajte i Novak i Jelena Đoković otvorili vrtić u rodnom selu Ljubivoja Ršumovića

Jakov Simović

Kako je bilo živeti sedamdesetih i osamdesetih godina u Srbiji?

- Tokom 1970. godine izlazi knjiga “Ma šta mi reče” da potuče sve rekorde u tiražu (350 hiljada primeraka) i popularnosti “od Triglava do Đevđelije”! Tri sina kao Natašin poklon, roditelji kao dva Sunca na zalasku, i nerđajuća posvećenost ćirilici i srpskom jeziku. I tako do dana današnjeg.

Od devedesetih do danas?

- Prvi unuk Aleksa rođen je 3. jula 1993, Rak u horoskopu, pa iskušenja, sankcije i bombardovanje, batine koje smo zaslužili, jer “Grešni besmo” tako živi i neposlušni! I tako - do juče. I tako do prekosutra, ako sutra nešto ne preduzmemo.

Jakov Simović

U čemu trenutno uživate?

- Počela je sa radom Akademija Saradnici sunca, u okviru Fondacije RŠUM. Moje kolege i ja pomažemo mladim ljudima, talentovanim za pisanje, da se snađu u “srpskom literarnom bestijarijumu” (sintagma Radovana Popovića). Vreme provodim u planiranju odlaska u Ljubiš, pa u razlozima zbog kojih ne mogu “baš sad”, pa u novom planiranju i odlasku, pa u planiranju povratka, jer sam već “isplanirao” da završim rukopis knjige “Dva jaja na oko” i predam ga uredniku Lagune Zoranu Penevskom.

Govorili ste nedavno na “Ekološkom ustanku”, a i ranije ste pričali kako u poslednje vreme osećate jednu novu vrstu patriotizma, ekološkog. Šta on podrazumeva?

- On podrazumeva sve ono što sam već opevao u pesmi “Domovina se brani lepotom”, koju naši mladi ljudi uče, slušaju i pevaju u vrtićima, pa u školi, pa u horovima. A da bismo imali mladih ljudi da tu pesmu pevaju i uče napamet, moramo se ozbiljno pozabaviti proizvodnjom dece, da Srbi ne zaborave sasvim kako se to radi.

Protest ekološki ustanak

Kako vam izgleda ekološka situacija u Srbiji, a kako u svetu, ima li nade za čovečanstvo ako se uskoro ne osvesti ili smo već zakasnili?

- Kažu stručnjaci da smo “doterali cara do duvara”. Toliko mučimo i maltretiramo sirotu planetu Zemlju da je počela da nam se sveti. Ispostavilo se da su ljudi bakterije, koje su smrtno razbolele planetu!

Preporučite nam neke misleće ljude, govore, knjige, eseje o prirodi koje bi valjalo pročitati.

- Amerikanac Toro napisao je knjigu “Valden”, koju treba pročitati jer je to bukvar ekologije, odnosa prema prirodi, ali i odnosa među ljudima, jer je Toro izmislio “građansku neposlušnost”.

Pratite li savremene televizijske programe za decu, i ako da, kako vam to izgleda?

- Koje programe za decu?

Na kog mladog pisca dečje književnosti bi trebalo obratiti pažnju?

- Ne želim da nabrajam imena, ima ih podosta, i nikad dovoljno.

Kao pisca za decu otkrio vas je Duško Radović. Po čemu ga pamtite?

- Po jednoj mitološkoj rečenici. Kad je pročitao moje prve pesme, i zatražio mi da mu dozvolim da ih objavi u jednoj radio-emisiji za decu, ljutito sam mu rekao da ne pišem za decu, a on se osmehnuo: “Ne znaš ti za koga pišeš.”

Jeste li se kasnije u životu susreli sa čovekom poput njega?

- Taj se nije još rodio!

Televizjia K1

Ima li nade za nas kao društvo ako ne negujemo ljude kakav je bio Duško?

- Ne volimo mi to uopšteno “negovanje”. Bolje je za sve nas da svako sebe neguje onako kako nas uči Biblija, knjiga nad knjigama.

Šta bi trebalo da čita današnja omladina?

- Sve, samo ne dosadnu literaturu. Toliko ima pametnih knjiga, koje nemamo vremena da pročitamo za života, ali bar možemo da ublažimo štetu. Kad osetimo da nam je neka knjiga dosadna, da je ostavimo drugima da je čitaju, a mi da potražimo nešto zanimljivije.

Kako vam izgleda jezik kojim se danas služe mladi?

- Ja ga pomno učim. Važno mi je da znam o čemu mladi razmišljaju, pa se trudim da ih razumem, i kad govore i kad ćute.