Ne živim više u Beogradu

Posle skoro deset godina odsustva iz javnosti, diva naše kinematografije Vera Čukić (83) vratila se na scenu. U Jugoslovenskoj kinoteci primila je Zlatni pečat za doprinos filmskoj umetnosti za ostvarenih 80 uloga u filmovima, TV dramama i serijama. Supruge pokojnog vrsnog scenariste Gordana Mihića, koji je preminuo 2019, i majke glumice Ivane Mihić nema na ekranima od 2011. godine.

Sa kojim emocijama ste dočekali nagradu Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke?

- Jako sam uzbuđena ovih dana. Prošlo je dosta vremena od kada nisam ništa radila u svom pozivu. Mislila sam da je vreme nagrada za mene prošlo. Odjednom, desio se poziv i rekli su mi da sam dobitnica Zlatnog pečata Kinoteke. Zanemela sam. Doživela sam to vrlo emotivno. Prvo, zato što sam se odvojila od posla i mislila da nema dalje. Međutim, početkom godine od Narodnog pozorišta dobila sam takođe Pečat, za zasluge u pozorišnoj umetnosti, a sada je došlo priznanje i za zasluge u filmskoj. Zapečatila sam.

Gloria

 

Koliko vam nedostaje Gordan Mihić? Je li on bio uz vas tokom dodele nagrade?

- Kada sam se popela na pozornicu, bila sam uzbuđena. Izašla sam pred publiku da nešto kažem posle dugo vremena. Gordan je uvek bio sa mnom. Bio je i sada. Najbolje uloge sam uradila po njegovim tekstovima: “Dnevnik uvreda”, “Zaboravljeni”, seriju “Gore-dole”, divne i tople filmove “Srećna porodica”, “Žuta”. I ne samo to. Znam koliko bi se Gordan obradovao kada bi znao da sam dobila nagradu. On se više radovao mojim uspesima nego svojim. To mu je bilo važno, da sam ja srećna i zadovoljna.

Pročitajte i: Legendarna glumica dobila prestižnu nagradu

Karijeru ste počeli vrlo mladi, pored barda Pavla Vuisića, u filmu “Kroz granje nebo”. Kako ga se sećate?

- Imala sam 15 godina kada sam u tom filmu Stoleta Jankovića igrala partizansku bolničarku Branku. Pavla se sećam kao neobičnog, vrlo obrazovanog i toplog čoveka. Takvog sam ga uvek doživljavala, ne samo kroz njegove uloge nego i kada sam ga sretala. Igrala sam s njim više puta. Jednom smo Pavle, Milan Srdoč i ja igrali u TV drami “Funta sa štedne knjižice” Zdravka Šotre, koja je odlično prošla. Posle 10 godina, TV Beograd je odlučila da ponovo snimi tu dramu i opet smo igrali nas troje. Nikada nisam radila rimejk nečega što sam već igrala, pa još sa istim saradnicima.

Gledate li danas svoje filmove i serije, kakav odnos imate prema svom minulom radu?

- Ne mogu reći da pomno gledam, ali volim katkad da vidim. Nekad se iznenadim, a nekad pomislim da to sad ne bih umela. Pitam se otkud sam to znala. Kako sam to prokljuvila, otkrila da postoji to nešto u likovima. A tad sam bila mnogo mlada, kako sam mogla to da znam. Ne znači da vam iskustvo sve donosi, nekad zaboravite na njega pa i dalje pravite greške. Možda umetnik ima šesto čulo, možda širi svoja saznanja, možda ih sakuplja i kad nije svestan i onda iz riznice svog duha izvlači i daruje likovima koje igra. Mnogo sam davala sebe, mnogo sam se trošila, ali sam i uživala, radovala se.

Zorana Jevtić

 

 

Nedostaje li vam gluma danas?

- Zauzeta sam drugim stvarima. Svakako da mi nedostaje neka dobra uloga, neki dobar lik, nešto snažno, ispunjeno gde bih pokazala svoja znanja, slutnje, moći ako su preostale, a verujem da jesu. Volim da dajem i imam potrebu to da činim.

Kakva je vaša svakodnevica sada? Kojim ste to stvarima zauzeti danas?

- Ne živim više u Beogradu. Udaljena sam četrdesetak kilometara od grada. U predivnom sam kraju, u kući koju smo Gordan i ja, a kasnije i naša ćerka Ivana, izgradili. To traje 50 godina i toliko sam sa Gordanom bila životni drug. Održavam tu našu kuću, trudim se da ona bude u dobrom stanju, trudim se oko moje Ivane i onih koje volim. Više ni ne pišem. Posle dve knjige koje sam objavila, počela sam da pišem i treću, napisala tridesetak stranica i onda prestala. Ponele su me druge stvari. n