Zoran Cvijanović otkrio naličje glumačkog posla o kome se ne govori

Glumački poziv je, čini se, jedan od najlepših i najkreativnijih. Glumcima je život ispunjen, oni stalno putuju,  ljudi ih prepoznaju, i imaju privilegiju da uvek budu neko drugi, u skladu sa ulogom.

Ipak, niko ne govori o tome kako glumci ispaštaju zbog prirode svog posla i u kakve psihičke teškoće zapadaju. Upravo o tome je govorio Zoran Cvijanović  u okviru radionice na Prvom jesenjem pozorišnom festivalu.

- Prija da igraš tuđe emocije kada si mlad, ali posle 20 godina ta situacija garantuje da ćeš poludeti. U razgovoru s drugim glumcima sam shvatio da su svi bili na počecima ludila i da su doživljavali napade panike. Naš pokojni kolega Ciga Jerinić je tako sedeo dugo posle predstava u bifeu i pio. Kad su ga pitali zašto ne ide kući, on je odgovarao: „Čekam da prođe ono“. Ja sam svojevremeno noću snimao „Sivi dom“, danju išao na probe, a za potrebe jednog filma je trebalo i da naučim da vozim motor. Prijatelj je hteo da mi pokaže kako njegov „suzuki“ može na Brankovom mostu da razvije 120. Držao sam se za njega i pomislio, ako se pustim, proći će svi moji problemi. Onda sam pomislio, čekaj to nisu moje misli, ja volim život. Mladi glumci treba na vreme da znaju šta ih čeka i onda će se lakše s tim suočiti - kako "Blic" prenosi Cvijanovićevu izjavu.

Predstavom pozorišta Atelje 212 „Deca radosti”,  zatvoren  je Prvi jesenji pozorišni festival Emira Kusturice,  a atmosfera koja je vladala na  Kusturičinom Čarobnom bregu dugo će se prepročavati.