Sergej Trifunović o glumačkom početku: Evo zašto sam prve dve premijere igrao s obe ruke u gipsu
14.07.2017 19:17
Foto:
Iako ga ljudi uglavnom povezuju sa filmovima, Sergej Trifunović naglašava da su mu u dosadašnjoj karijeri važnije pozorišne uloge. Insistira na predstavi Voz, po tekstu Kormaka Makartija, u kojoj poslednjih godinu i po dana igra sa Vojom Brajovićem. Kada počnemo da nabrajamo njegove filmske uloge, ostajemo opčinjeni Sergejevim glumačkim opsegom, počevši od Ubistva s predumišljajem, Stršljena ili Karaule, zatim Munje i Kad porastem biću kengur, pa sve do malih ali velikih uloga, poput one u Markovićevoj Turneji. Osim glume, Sergej koristi položaj javne ličnosti da svakog trenutka jasno i glasno, uz pokoju psovku, objasni šta je to trulo u državi Srbiji i srpskom društvu. Hiperaktivnost, ekscentričnost, eruditizam, muzika, a u poslednje vreme sve više i humanitarni rad, takođe su važne odrednice njegove biografije.
Kako je jedan ručak mogao da pokvari prijateljstvo između Sergeja Trifunovića i Vojina Ćetkovića
S obzirom da potiče iz glumačke porodice, otac Toma je glumac Užičkog pozorišta, a u filmu "Kad porastem biću kengur" Sergej i njegov otac igrali su upravo sina i oca, brat Bane je takoše glumac..., Sergej otkriva da li je oduvek sebe video kao glumca i kakve je ambicije imao kao klinac.
- Oduvek sam voleo da se bavim glumom, osećao sam strast prema tome i pamtim dobro, imao sam osam godina, bio sam drugi razred osnovne, kad je otac rekao: "Ako budeš dobar...“, kod njega je inače svaka rečenica počinjala sa ’ako budeš dobar’... Dakle: "Ako budeš dobar, igraćeš u jednoj predstavi“. On je zatim otišao napolje, ja sam ostao kod kuće i odmah sam se popeo na stolicu i počeo da igram u toj nekoj budućoj predstavi, a nisam znao ni šta je ni o čemu je. Predstava o kojoj je bilo reči jeste Vašar u Topoli Dobrice Erića, u kojoj sam, fakat, igrao malog Žiku koji tera bika, što je tu inače jedna od najvećih uloga. To je bilo fantastično, sve škole dolazile su da gledaju tu predstavu, a ja sam postao glavni u mojoj školi, još sam dobio i honorar. Svi časovi su ti opravdani, ne ideš u školu i još si glavni u školi. U drugom razredu osnovne. Tu sam shvatio koje su prednosti glume, ali je nikada nisam doživljavao kao ozbiljan posao - kaže Sergej za portal winestyle.rs
Sergej Trifunović: Škembići su merna jedinica uživanja
Lomi se, kaže, između arheologije, psihologije i istorije umetnosti, iako je sve vreme igrao u pozorištu i bavio se recitovanjem
- Bio sam trostruki republički prvak u recitovanju. Sećam se trenutka kada se student režije Branko Popović vratio u Užice da uradi svoju diplomsku predstavu, a sa njim su došli i njegovi profesori, Toza Rapajić, koji je kasnije bio moj dekan, a u to vreme asistent Borjane Prodanović, ćerke Jaše Prodanovića, koja je tada bila bog i batina na katedri za režiju. Imao sam tada četrnaest godina, oni su mi kupili sok i pitali me čime bih voleo da se bavim u životu. Odgovor četrnaestogodišnjaka, idiota, koji je inače obe premijere igrao s obe ruke u gipsu, (bile su slomljene u tučama, prim. Serg.), bio je: "Voleo bih da budem arheolog, koji ima svoj rokenrol bend.“ Takva je bila moja vizija u tom trenutku. E, kada sam, što bi rekao Đorđe Balašević, drugi put pao u školi, onda mi je ćale rekao: "S ovim ocenama nećeš moći da upišeš ni arheologiju, ni istoriju umetnosti, ni psihologiju, a prijemni na akademiji ti je u junu.“ Još uvek je bilo fore da položim diferencijalne ispite, spremao sam prijemni sedam dana, otišao, položio ispite za treću i četvrtu godinu srednje, srpski, engleski, istoriju i to je bilo to. Počeo sam da se bavim poslom koji objedinjuje sve ono čime sam hteo da se bavim – i arheologiju i istoriju umetnosti i psihologiju.
Najnovije.
Zvezde.
