U svom poslednjem intervjuu za Gloriju Slađana Milošević sve otkrila, sada je kasno da se velika greška ispravi

Poslednji intervju Slađane Milošević objavljen u novembru 2023. godine

Sa pevačicom Slađanom Milošević (68) ništa nije jednostavno, od dogovora za intervju, preko njegove realizacije do dobronamerne sugestije autora da odgovara konkretno na pitanja. Ovoga puta trud se isplatio.

Iako je izbegla da odgovori na nekoliko pitanja, recimo kakva joj je egzistencija, mora li da vodi računa o svakom dinaru i kako je okončano suđenje s bivšim partnerom kog je optužila za nasilje, sada je prvi put objasnila javnosti od čega boluje, zašto je napustila bolnicu, kakvu vrstu poniženja je doživela u medicinskoj ustanovi i plaši li se smrti.

Jakov Simović

Intervju smo radili u danu kada je proslavljala 68. rođendan (3. oktobar). Prema sopstvenoj tvrdnji, nije spavala tri noći kako bi ispoštovala naš dogovor. Slavu koju je stekla krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih, kada je bila neprikosnovena kraljica pop muzike u Jugoslaviji, niko joj ne može oduzeti.

Sklona avangardnom načinu ponašanja i izražavanja, uvek je štrčala u masi uniformisanih muzičkih proizvoda.

Pročitajte Ispovest Slađane Milošević za Gloriju - Nemam decu i nije mi žao

Živela je u Londonu i Los Anđelesu, gde je, osim saradnje sa istaknutim muzičarima svetskog formata, diplomirala psihologiju. Poslednjih godina, od kada je obolela od retke i malo istražene bolesti Sjegrenovog sindroma, povukla se iz javnosti uverena kako će na taj način efikasno pronaći unutrašnje rezerve snage za suočavanje s najvećim životnim izazovom.

Kako se danas osećate, imajući na umu da ste pre šest meseci bili na bolničkom lečenju?

- Od napuštanja bolnice i lečenja koje je sa kraćim prekidima trajalo dve godine, moje zdravlje je i dalje ugroženo, ali ako ništa drugo, osećam se slobodnije sada kada sam lišena lošeg tretmana. Ne pripadam ljudima koji zahtevaju više nego što im pripada, ali u našoj zemlji postoji vidan problem podele na poželjne i nepoželjne.

Trebalo bi da se učini dosta napora u procesu urbancida koji je sve prisutniji, jer smo svi mi građani ove zemlje. Za vreme bolničkog lečenja osećala sam veliku mržnju osoblja zbog svog beogradskog porekla. Bilo je i namernih grešaka, i uvreda, ciljanog ponižavanja.

Nikakvi pokušaji fer ponašanja s moje strane nisu imali prohodnost. Nažalost, nisam jedina koja je iskusila grubost, neetičnost i nedostatak empatije. Izgleda da su etika i moral potpuno beznačajni u medicinskom obrazovnom sistemu. Takođe, veoma je prisutan ejdžizam.

Jakov Simović

Svakog dana čujemo o novim olakšicama za mlade, dok se prema seniorima ponaša kao da su nepotrebni, višak koji ničim nije doprineo društvu. Činjenice su sasvim suprotne. Seniori su obrazovaniji i odgovorniji, oni su započeli tehnološku revoluciju. Generacije koje stasavaju su društveno neodgovorne.

Kakva je priroda vaše bolesti?

- Bolest nosi naziv Sjegrenov sindrom. Njena simptomatologija i način lečenja i dalje su nepoznati mnogim doktorima. Često je svode na pojednostavljeni imunološki poremećaj, a ona je u stvari smrtonosna. Nažalost, bolest je veoma teška, sa brojnim imunološkim promenama.

Napada sve telesne sisteme. Jedino kineska tradicionalna medicina može pomoći, jer od ranih dana tretira čoveka kao jedinstvenu celinu. U zapadnoj medicini jedino psihosomatika ima takav pristup. Čovek je jedinstvo tela i psihe i samo tako se može lečiti.

Zašto ste na sopstvenu odgovornost, uz potpis, napustili bolnicu?

- Nisam mogla da se izvučem iz zamke bolesti. Nije mi odgovaralo to što posle dve godine nije bilo nikakvog pomaka u lečenju i što sam se iznova vraćala u bolnicu.

Nije mi odgovaralo ni ophođenje većine osoblja, njihova nezainteresovanost, površnost i uporni sukobi, gde se moje mišljenje nije uvažavalo mada sam sama psihoterapeut praktičar i bivši student veterinarske medicine.

Pročitajte Bolest sa mnogo lica - Slađana Milošević veoma loše, odlučila da napusti bolnicu, obratila se lekarima

Nije bilo ni dobre volje, čak ne znam ni imena lekara, osim njih dvoje, jer se nisu predstavili. Moj dolazak u bolnicu bio je propraćen uvredama.

Dve godine kasnije, iako je tada rukovođenje odeljenjem preuzela lekarka koja nije netalentovana, u moju sobu je smešten muški pacijent pod izgovorom da nema raspoloživih slobodnih kreveta.

Žao mi je sudbine svakog obolelog, ali nisam mogla da prihvatim takve uslove lečenja s obzirom na vrstu terapije koja je krajnje lična. Odlasku je doprinelo i neprimereno ponašanje osoblja, kao što je plesanje na prijemnom odeljenju i davanje leka na koji sam alergična, što jasno piše u prethodnoj otpusnoj listi.

Jakov Simović

Da li je bolest uticala na vas da promenite neke životne navike?

- Nažalost jeste, ali se nadam oporavku i povratku mojim aktivnostima.

A stavove?

- Njih nisam menjala. Moji stavovi su uvek odlučni i za mnoge neprihvatljivo oštri. Moguće samo da sam napravila dodatnu filtraciju ljudi u svojoj okolini. Izvestan broj takozvanih prijatelja sam isključila iz svog života.

Plašite li se smrti?

- Bolest je adaptacija ličnosti na neprihvatanje društva. Pozitivizam može biti faza u našem prihvatanju stvarnosti. Tokom školovanja na Medicinskom fakultetu učila sam da se život sastoji od rođenja, bolesti i smrti. Sve tri faze predstavljaju naš život i treba ih s jednakom pažnjom uvažiti.

Na koga možete da se oslonite u poslednje vreme?

- Na svog brata i nekoliko prijatelja. Iako se Fejsbuk i Instagram tumače kao mreže sa površnim vezama, osamljenost modernog čoveka postaje činjenica. Retka su prijateljstva.

Psihološka istraživanja kažu da danas ljudi prosečno imaju jednog ili nijednog prijatelja, dok su osamdesetih imali desetak. Ljudi ređe odlaze u crkvu, razgovori među komšijama gotovo da su iščezli. Pretvorili smo se u društvo s narcisoidnim poremećajem.

Jakov Simović

Pišete li nove pesme?

- Sve više pišem autobiografske pesme.

A knjige?

- Uskoro će izaći moja filozofsko-poetska knjiga „Bol je moje prirodno stanje”, pisana 15 godina. Život se ne završava smrću, već delima koja za sobom ostavljamo. Dobrota i čovekoljublje su uzori.

U intervjuu „Gloriji” pre nekoliko godina izjavili ste da vam nije žao što nemate decu. Je l’ ste danas promenili stav?

- Nisam. Moj život je bio kreativni vrtlog, u kom raste stvaralačka spoznaja. Sva deca su moja jer ih podižem kroz njihovu saznajnu glad. Smatram da je stvaralaštvo na drugoj strani rađanja.

Deca su nekontaminirani prostor svesti i hraniti ih dobrom informacijom od jednake je važnosti kao njihov biološki razvoj.