Zinaida Dedakin: Kako je brižna mama iz "Vojne akademije" postala stručnjak za supu sa šljivama

Glumica koju gledamo u ulozi brižne mame u novoj sezoni ‘Vojne akademije’ sklona je kulinarskom avanturizmu tokom kojeg spaja nespojivo, pa svojim ukućanima priređuje gozbe za pamćenje

Rada Đurić: Boemski leksikon za početnike

Glumica Zinaida Dedakin (57) veruje da nas odnos prema hrani nepogrešivo definiše u svakom smislu. Da u svakodnevnim malim izborima - namirnica i načina na koje ih kombinujemo - ispoljavamo spremnost da osvajamo ne samo nove ukuse već i slobode. Bar je tako u njenoj porodici, koju čine suprug Nenad, kćerka Sonja i sin Viktor.

- Odavno ne jedemo samo zato što smo gladni, i baš sam srećna zbog toga. Pošto se radujemo činu pripreme hrane, u našoj kući i sendviči su neobični, da ne kažem mala umetnička dela. Imaju nešto specifično. Dodamo rendanu jabuku u tost, na primer. Zato i kažem da su to mali iskoraci, doze slobode, odrazi hrabrosti. Jer koliko često klimamo glavom i kad nam nije do toga, koliko puta nam se dešavaju i loše, ne samo lepe stvari? Zato nam je potreban balans, osmeh da sve to preturimo preko glave. A zar nam taj osmeh najlakše ne izmami kad u društvu najmilijih uživamo u savršenoj klopi?

SUPA SA ŠLJIVAMA

Svesna da su mnogi specijaliteti i najraznoraznije kombinacije ukusa već isprobani, ističe da je potrebno pronaći neku foru kako bi oni bili drugačiji.

- Zašto ne bismo probali i nešto novo, recimo, sarmu sa cimetom? Pa ako ne bude dobro, bacićemo. Te neke benigne stvari definitivno grade slobodu u čoveku. Još su mi sveža sećanja na dane kad smo razvlačili kore po dunavskom Krčedinu onih nesrećnih godina kada nije bilo hleba. Tada smo mnogo toga morali, ali smo i spoznali da je hrana radost i da je uprkos svemu potrebno uživati u životu. Kasnije se to samo nadograđivalo, jer svakog bogovetnog dana uživamo u jelima, i to po nekoliko puta. A kad sam prvi put probala ljutu čokoladu, nešto se konačno prelomilo u meni.

Tada je i počela njena igra u kuhinji, tokom koje su nastale mnoge neobične gastronomske kreacije.

- Svima koji imaju želje i hrabrosti da probaju nešto neuobičajeno za početak predlažem da dobro začine batačiće, kao i onaj deblji deo pilećih krilaca, ispeku ih i posluže sa fondanom od ljute čokolade. Ako nemaju gotovu, neka istope onu za kuvanje i dodaju joj našu, srpsku ljutu papričicu. Takođe, treba da skuvaju pileću supu u koju će na kraju staviti nekoliko suvih šljiva. To sam nedavno sasvim slučajno uradila i stvarno je savršena. Uz to ide gomila salate i preliv po sopstvenom ukusu. Tako se radi u mojoj porodici, s tim što najčešće koristimo maslinovo ulje ili jogurt koje pomešamo sa senfom ili nečim drugim. Za desert se ulupaju dva belanca, dodaju orasi, i eto orasnica začas. Dovoljno za savršenu gozbu.

Nada Macura: Avanture slojevito obučene bundevare

Ranije je često odlazila u kafanu. U njoj su slavili rođendane, važne godišnjice, iz nje pamti pregršt anegdota.

- Najčešće smo išli u jedan riblji restoran gde je atmosfera bila prava domaća. Gazdarica je znala da odvede klince u šetnju kako bismo Nenad i ja mogli da se opustimo. Obično su svirali tamburaši, koji su bili tu i jednog dana kad smo slavili nečiji rođendan. Sonja i Viktor su se igrali ispod stolova, nas dvoje smo se nešto smejali i onda smo čuli muzičare kako pevaju: “Iz kuće je na ulicu istrčao Iva”. U sledećem momentu videli smo našeg trogodišnjeg sina kako stoji ispred njih i diriguje im.

Iako se već dugo ne ponaša kao majka koju je nedavno igrala u seriji “Vojna akademija”, a koja kćerku, budućeg kadeta, sve vreme nutka kolačima, Zinaida kaže da se neke stvari ne menjaju.

Објава коју дели Vojna Akademija Official (@vojna_akademija) дана 12. Нов 2016. у 1:54 PST

- Nisam baš kao ta mama iz serije jer odavno ne pitam decu jesu li jela, ali ostalo je ono “mmmmm” kao znak zahvalnosti za obrok koji sam spremila. Meni je to dovoljna nagrada za onih nekoliko sati čišćenja, seckanja, pripreme. Sladoled, inače, jedem kad sam umorna, a obično mesim ružice, urmašice, Vasinu tortu. Ili skuvam sultlijaš, slatkiš iz detinjstva. Mada me na prvi zalogaj ne asocira na ukuse iz tog doba jer mu dodam šta mi padne na pamet, a onaj nekadašnji je bio ili klot, ili sa malo cimeta. Ipak, on mi uvek vrati uspomene na to divno, bezbrižno vreme provedeno kod bake i deke, ljubav prema psu, bezmirisne hortenzije, kakve su krasile svako dvorište. Na mir, spokoj, zagrljaj kad sam bila tužna. Kao i osećaj pripadnosti, pošto su me baka i deka, neopterećeni obavezom vaspitavanja, mazili i razmazili. Kad god bih napravila štetu, branili su me kako nisam to ja uradila ili da sam slučajno pogrešila.

BUNDEVA DŽIN

Nestašluka je, ne krije, bilo za izvoz. Za razliku od starije sestre koja je sa drugaricama šila haljinice za lutkice, ona se radije družila sa dečacima.

- Oni su bili slobodniji za “projekte”, na primer, za krađu bundeve od tetka Milice u deset uveče. Iako smo tikvu nas četvoro jedva nosili, nismo odustajali. A krali smo je da bismo je izbušili, napravili oči i usta, stavili sveću i tako plašili komšije koji su se vraćali iz druge smene. Uvaljali bismo kanap u blato, rastegli ga preko ulice i čekali šćućureni u mraku da neko naiđe i saplete se. Kačili smo novčanik na kanapče, pa kad se neko sagne, povlačili ga. Da ne pričam o kolačima od blata koje bismo, čim proglasimo čiji je najlepši, iz sve snage bacali na obližnji transformator. Kad su te naše blatnjave ulice u beogradskom naselju Braća Jerković asfaltirali, roditelji su bili presrećni, a mi deca očajni.

Iz tog perioda datira i njen prvi kuhinjski peh.

Kuhinja Asmira Kolašinca: Rekorder u bacanju kugle i pravljenju gurabija

- Moja drugarica je pekla kikiriki, koji sam obožavala, i jednom dok su mama i tata bili na poslu rešila sam da to i ja probam da uradim. Ne samo da je kikiriki potpuno izgoreo već sam “domišljato” tu vrelu smesu prosula u plastičnu kantu za smeće koja se topila pred mojim očima. Bilo je još mnogo ispada, ali uprkos njima ostala je strast prema hrani. S godinama ona dobija nove forme, a nedavno sam otkrila i “hranu za dušu” - reiki, odnosno japansku tehiku koja smanjuje stres, pomaže relaksaciju i leči. Reč je o staroj tehnici, odnosno starim receptima. Sve je počelo poznanstvom sa profesionalnim psihoterapeutom, koji je završio psihologiju, ali ga je nešto navelo da istražuje te istočnjačke forme. One nas uče kako da prevaziđemo probleme, zapravo, da oni uopšte ne postoje, već su to situacije koje nas “rade”, kao i zašto je nesreća početak svake sreće. Nakon dvomesečnog učenja i razumevanja same sebe dozvolila sam sebi hrabrost da se ozbiljnije pozabavim energijom. Odnosno da poverujem, iako je to grozna reč, u čakre, koje su u stvari najobičnije žlezde u našem telu, ali su s razlogom poređane na određeni način, otvaraju se i reaguju.

Zinaida veruje da reiki čini čoveka jednostavnijim, pitomijim.

Dragoljub Ljubičić Mićko: Nepodnošljiva lakoća podgrevanja

- Nema tačne definicije, možete da ga zovete i kupus, ali taj reiki radi. Meni je u međuvremenu nestao i tumor. Jer, kad meni ili nekom meni bliskom nije dobro, putem meditacija mogu da pošaljem određene namere: da je sve u redu, čak i kad to nije. To je ono što su nekad nazivali belim mislima.