Tragična sudbina najboljeg košarkaša kojeg je Srbija imala: Poslednji sati Bobana Jankovića

U noći između 28. i 29. juna, u vodama Egejskog mora, hiljadu i po kilometra daleko od Beograda, okončala se jedna velika sportska karijera i još veća životna drama. Iako je imao samo četrdeset dve godine kada mu se zaustavilo srce, Slobodan Boban Janković, košarkaški mađioničar koga su zvezdaši obožavali a partizanovci poštovali, bio je simbol beskompromisnog viteza koji će za pravdu žrtvovati sve, pa i sopstveno zdravlje. Njegova majka Radmila, žena koja mu je podarila dva života, prvi na rođenju, drugi u atinskoj bolnici kad nije dozvolila da ga isključe s aparata za veštačko disanje, boluje svoju tugu za celi život. U danima tokom kojih proklinje sudbinu koja se grubo poigrala s njenim sinom, jedinu svetlost vidi u liku unuka Vladimira, Bobanovog naslednika, koji u talentu ne zaostaje za slavnim ocem.

Pročitajte i Najjači utisak legendarnog košarkaša - Mislio sam da će mi mozak eksplodirati!

Foto: Jelena Mandić / Privatni album

- Teško mi je, ne znam kako dalje. Po preporuci lekara, živim na sredstvima za smirenje što mi pomaže da kako-tako budem prisebna. Izgubila sam ponos, sina, dobrog čoveka. Imam osećaj da će me pozvati, ponovo me upitati "Ja sam, mama, kako si?". Za mene je zaspao, legao da se odmori, da na trenutak predahne. Bili smo veoma vezani, čuli smo se gotovo svakog dana. Otišao je iznenada, bez ikakvog nagoveštaja da bi se nešto tako dramatično moglo desiti. Imao je snažan duh i jak organizam, zahvaljujući kojima je uspeo da nadvlada sve nedaće. Uprkos svim problemima, nije se predavao, borio se do samog kraja. Brinuo je više za nas, sina, sestru, sestričinu i mene, nego za sebe.

Poslednje putovanje

Na talasima Egejskog mora, na pola puta između Atine i Rodosa, prestalo je da kuca srce legendarnog košarkaša. Na svoje poslednje putovanje krenuo je s medicinskom sestrom Vesnom iz Mladenovca.

- U poslednjih nekoliko godina ona se najčešće brinula o Bobanu. Kao na svim putovanjima dotad, pratila ga je i na Rodos. Pored njih, na brodu su bila i dvojica mladića koji su mu pomagali da uđe u specijalni kombi napravljen za osobe s kvadriplegijom, a i jedna mlada devojka koja je u perspektivi trebalo da odmeni Vesnu. Čuli smo se nekoliko sati pre nego što su krenuli, bio je odlično raspoložen. Išao je na kraći odmor kod svojih prijatelja na Rodosu, gde je nameravao da ostane do desetog jula. Prisećajući se Bobanovih poslednjih sati, Vesna mi je rekla da joj je bio ćutljiv, što je za njega bilo čudno, s obzirom na to da je uvek bio spreman za razgovor. Tek što su večerali, pozlilo mu je. Pošto nije bilo brodskog lekara, pokušala je da ga reanimira jedna doktorka, turista na brodu. Kapetan je skrenuo s maršrute i odvezao ga do prvog ostrva gde je konstatovana smrt moga sina.

Pročitajte i Bogdan Bogdanović otkriva - Ne znam šta će biti sa mnom!

Foto: Jelena Mandić / Privatni album

Vest o iznenadnoj smrti velikog košarkaškog asa protresla je iz temelja sportsku javnost Srbije i Grčke. Premda nikad nije imao kardiovaskularnih poteškoća, srce mu nije izdržalo poslednje putovanje. Prestalo je da kuca u noći između 28. i 29. juna.

- Ujutro, negde oko devet-pola deset, pozvao me je Lole Petrović, Bobanov prijatelj s kojim je otvorio firmu za uvoz i izvoz. "Teta Rado, Bobanu je mnogo loše", saopštio mi je gotovo plačnim glasom. Imala sam osećaj da mi se srce cepa na sto delova. "Neće valjda da umre", jedva sam prevalila preko usana. Lole je rekao da će za pet minuta doći do mene. Verovatno je već bio ispred zgrade kad me je zvao. Pretpostavljajući kako ću primiti najcrnju vest, poveo je lekara sa sobom. Počela sam da vrištim od bola. Predosetila sam zlo. Izmerili su mi pritisak: dvesta četrdeset sa sto dvadeset, nisam znala šta mi se dešava.

Drama u šok-sobi

Životna drama najtalentovanijeg košarkaša Crvene zvezde u poslednjih tridesetak godina počela je 28. aprila 1993. na polufinalnoj utakmici grčkog plej-ofa koju je njegov tadašnji klub Panionios igrao protiv Panatinaikosa. Suočen sa sudijskom odlukom da zbog pete lične greške mora van igre, nemogavši da kontroliše vulkan temperamenta u sebi, zatrčao se i glavom udario u konstrukciju koša. Pao je kao pokošen. Ono što nikad nije pošlo za rukom njegovim sportskim rivalima, uspelo je nepravdi: srušila ga je bez prava na popravni.

Pročitajte i Predrag Stojaković proslavio je godišnjicu braka sa prelepom suprugom - volimo jedno drugo zar ne?

Foto: Jelena Mandić / Privatni album

- Odigrao je tu sezonu perfektno. Umesto da se bori za ostanak u prvoj ligi, kako su svi prognozirali, Panionios je, najviše zahvaljujući Bobanu i Amerikancu Pi Džej Braunu, dogurao do polufinala plej-ofa. Igrao je kao u najboljim danima u Zvezdi. Uoči polaska na utakmicu, pozvao me je. Kratko smo razgovarali. Kao i svaki put, pitao je kako su sestra Slavenka i sestričina Dejana. Bio je veoma vezan za njih. Razgovarali smo i o godišnjici smrti njegovog oca, mog supruga Dragoljuba. "Sačekaj me da se vratim kad se završi prvenstvo, pa ćemo sve zajedno organizovati", predlagao je, napominjući kako mora nešto duže da se zdarži u Grčkoj jer mu jedan klub nudi milion i po dolara za ugovor. Kao i obično, na kraju razgovora sam mu rekla da ne pravi petu ličnu grešku, znajući koliko se svaki put iznervira zbog toga, naročito na važnim mečevima. Nisam gledala tu kobnu utakmicu, ni to veče, ni godinu dana kasnije. Nisam mogla. Ujutro je zazvonio telefon. Javio se Darko Belojević, bivši golman Partizana i Bobanov prijatelj. Zamolio me je da ne kupujem novine. Rekao mi je da je Slobodan povređen, da je u bolnici, ali da nije ništa strašno. Bila sam sama u kući, kćerka na poslu, unuka u obdaništu. Kukala sam pola sata, nisam znala šta da radim. Okrenula sam Mirka Stojakovića, novinara "Tempa" i Bobanovog dobrog prijatelja. Došao je veoma brzo do našeg stana na Novom Beogradu. Kad mi je ispričao šta se dogodilo, uputili smo se ka grčkoj ambasadi. Dobila sam odmah vizu i krenula u Atinu.

Videvši sina priključenog na aparate za održavanje u životu, suočena s bolom koji poništiva sva dotadašnja teška iskustva, umalo se nije srušila. Ipak, stoički je podnela prvi nalet. Znala je da mu je sada potrebnija više nego ikad. Počela je borba za golo preživljavanje.

- Tri meseca sam bila s njim u šok-sobi. Bio je rođeni borac, što mi je, uz snažan sportski organizam, ulivalo nadu da će se izvući. Prvi put se probudio iz kome posle četrnaest dana. Ionako dramatičnu situaciju pogoršalo je zapaljenje pluća. Ubrzo mu je otkazalo levo plućno krilo. Uz pomoć doktora Dragana Bilanovića, koji je došao iz Beograda, stavljala sam mu izmrvljeni ambil kako bih mu nekako spustila temperaturu. S vremena na vreme, Boban bi jedva uspevao da izgovori: "Mama, ne mogu više, isključi me s aparata". Nisam mu davala da se preda. Stavila bih mu tada ruke na grudi i govorila: "Zlato moje, možeš ti ovo, jak si ti". Verovala sam u njega. U bolnicu je svakodnevno dolazila i Bobanova supruga Dragana, a trener Vlada Đurović tri nedelje nije izlazio iz njegove sobe. Janis, jedan fan Panioniosa koji je obožavao moga sina, bio je non-stop u bolnici ispred koje su se skupljali brojni navijači. Sporo, ali primetno, oporavljao se na zadovoljstvo svih koji su ga voleli.

Surova stvarnost

Mnogi prijatelji, znani i anonimni, učinili su da nova realnost, za hiperaktivnog čoveka gora od smrtne presude, bude donekle podnošljiva.

- Još dok je Boban bio u bolnici, na vrata njegove kuće u Glifadi pokucao je jedan Grk u invalidskim kolicima. Uljudno se predstavio i zamolio me da uzmem pet hiljada drahmi njegove pomoći i kolače koje je kupio za mog sina. Posle dužeg ubeđivanja uzela sam novac. Dirnulo me što taj čovek koji je nastradao u saobraćajnoj nesreći ima ljubavi da pomogne drugom nevoljniku. Grci su divan narod, mnogo su pomogli Bobanu. Mnogi taksisti nisu hteli da mi naplate vožnju kad sam išla u bolnicu. I mnogi naši ljudi su pokazali čovečnost. Među prvima Bratislav i Saša Đorđević.

Pročitajte i Velika ispovest Moke Slavnića - Još se ložim na sirotinjske stvari

Foto: Jelena Mandić / Privatni album

Smrt ne može ubiti miljenike ljudi i bogova, one retke koji su za života činili samo dobro. Takav je bio i Slobodan Janković. U džepu sakoa koji je nosio uoči utakmice na kojoj se povredio, njegova porodica je našla spisak osoba kojima je nameravao da finansijski pomogne kad se vrati u Beograd.

Pročitajte i Legendarni košarkaš Kobi Brajant poginuo u Kaliforniji

Foto: Jelena Mandić / Privatni album

- U vreme hiperinflacije i rata, 1993, često nam je iz Atine dovozio brašno, šećer, ulje, deterdžent i ostale kućne potrepštine. Seo bi u kola uveče i ujutro došao u Beograd. Pomagao je svima kojima je mogao. Bio je omiljen još kao dete. Ljubopitljiv i radoznao, često je privlačio pažnju, kako komšija i prijatelja, tako i neznanaca. Rođen je u Lučanima, mestu u Šumadiji, u kome sam tada radila kao vojni stručnjak u fabrici "Milan Blagojević". Prohodao je u desetom, a progovorio u dvanaestom mesecu. Iako je bio izuzetno talentovan za matematiku i fiziku, odlučio je da se posveti košarci. Od druge godine se družio s loptom. Bio je izuzetno visok u odnosu na vršnjake. Rođen je krupan, imao je pet kilograma i dve stotine grama kad je ugledao svet. Kad smo se vratili u Beograd, počeo je da trenira košarku. Crvena zvezda je bila jedini mogući izbor za njega i oca Dragoljuba. Bio je veliki zvezdaš, gledao je fudbalske utakmice, uživao u svakoj pobedi i tugovao nad svakim porazom svog omiljenog kluba. Put u prvi tim mu je trasirao trener Aca Janjić. Procenivši da je talentovan, radio je posebno s njim u obližnjoj osnovnoj školi u Bloku 70. Grdio ga je što je pomalo lenj na trenizima i što je izbegavao da ide u teretanu. Boban se igrao košarke, uživao je da misli na parketu. Kad je završio srednju školu kao odličan đak, upisao je fiziku na Prirodno-matematičkom fakultetu. Posle godinu dana mi je rekao: "Mama, košarka mi dobro ide, a volim i fiziku. Znam da ne mogu istovremeno obe stvari ". Opredelio se za košarku.

Iza sebe je ostavio šesnaestogodišnjeg sina Vladimira. Košarkaški stručnjaci se kunu da je talentovaniji od oca.

Pročitajte i Nakon teške saobraćajne nesreće - Ognjen Kuzmić i dalje u indukovanoj komi, sledi operacija

Foto: Jelena Mandić / Privatni album

- Živeo je za Vladimira. Razveo se od supruge Dragane godinu i po dana pošto se povredio. Ona nije mogla da izdrži sav taj pritisak. Vlada je živeo s majkom na Kipru, a pre dve godine je došao kod oca u Atinu. Igra za grčku juniorsku reprezentaciju. Kad sam videla kako mi unuk igra košarku, šapnula sam Bobanu: "Bolji je od tebe u tim godinama". Nasmejao se, ispunio ga je ponos. Nameravao je da ga školuje u Americi. Čak su i putovali u Čikago da se dogovore oko odlaska u jednu tamošnju srednju školu. Uprkos velikom bolu koju osećam, srećna sam što Boban živi kroz Vladu. Zbog njega i unuke Dejane želim da živim dalje.