Igor Todorović: Kratki kurs ušivanja plavog patlidžana

Modni dizajner još pamti miris mamine proje sa sirom, tokom studiranja u Rimu savladao je azbuku italijanske gastronomije, a otvoreno priznaje da je u dugom ljubavničkom odnosu sa slatkišima

Modni kreator Igor Todorović (44), tvorac ekskluzivnog brenda koji nosi njegovo ime i stilista mandatara za sastav Vlade Srbije Aleksandra Vučića, prve velike kulinarske lekcije savladao je tokom studentskih dana u Rimu, gde je završio prestižnu Internacionalnu akademiju za visoku modu i kostim Koefia. Uveren kako estetika igra bitnu ulogu i u gastronomiji, serviranje hrane posmatra kao malu modnu izložbu.

- Moja prva kulinarska sećanja usko su vezana za moje roditelje i našu malu ali blisku familiju s kojom smo se okupljali za zajedničkom trpezom. Ukoliko se to dešavalo u kućnom ambijentu, svi smo bespogovorno, ili da budem iskren ponekad i sa malim negodovanjem učestvovali u postavljanju stola. I svako je imao poneko zaduženje. Prva asocijacija na to vreme mi je snežnobeli stolnjak s vezom koji je bio, i ostao, obavezan kod moje mame, ali i kod tetaka i bake. Uvek se obraćala pažnja da tanjiri budu adekvatni, kao i čaše, escajg i salvete. Taj uhodani ritual i danas poštuje kada se ukaže prilika da se skupimo.

MASKA ZA RONJENJE I ŠPORET

U Igorovom detinjstvu i mladosti obavezni su bili i nedeljni porodični ručkovi.

- Lokalne kafanice u kraju u kom sam rastao, oko Voždovačke crkve, bile naše utočište, kao i mesta koja su zahtevala formalnije ponašanje. Trčanje po parkiću oko prestoničkih restorana bilo je sjajna zabava između glavnog jela i deserta, kako meni tako i deci naših prijatelja sa kojom sam se družio. Istini za volju, bio je dovoljan jedan roditeljski “vaspitni” pogled da se brzo vratimo za sto. Moje detinjstvo obeležili su i mirisi: slatkiša u kuhinji moje mame, njenog punjenog plavog patlidžana i proje sa sirom, kao i uštipaka moje bake i njene bele lepinje koju je zvala “kolač” i isključivo je služila za doručak. Još osećam i miris pomorandže u omiljenoj torti koju je pravila tetka i tečinih pohovanih šnicli. Sećam se i spaljenog omleta moga oca. To je već miris koji izaziva i smeh, ali kao i ovi drugi budi divne emocije i setu.

Prvi ozbiljan obrok napravio je kao desetogodišnji dečak, i to iskustvo pamti i po stajlingu koji je za tu priliku silom prilika odabrao.

- Oduvek sam voleo da jedem, što nema potrebe posebno da objašnjavam jer se vidi na meni. Tako sam jednom prilikom odlučio da sam sebi spremim šnicle. Imao sam tada devet-deset godina. Ulje, zagrejani tiganj i voda iz mesa izazvali su neviđeno prskanje, te sam posegnuo za “dodatnom opremom”. Stavio sam masku za ronjenje i rukavice i nastavio da sprovodim akciju pečenja šnicle. Tada se na vratima od kuhinje pojavila moja majka, koja nije mogla da obuzda smeh.

Ozbiljne kulinarske lekcije naučio je u Italiji gde je studirao. Tamo je zavoleo mediteranske ukuse.

- Moji roditelji su smatrali da čovek mora svašta da zna, te sam i pre odlaska na fakultet naučio da se snalazim u kuhinji. Tokom godina provedenih u Italiji dosta toga sam naučio i ljubopitljiv kakav jesam obogatio svoja kulinarska znanja i umeća. Moj dragi prijatelj Antonio, koji je danas ugledni sportski novinar u Italiji, obožavao je da kuva i uz njega smo se svi mi koji smo se družili “navukli” i naučili da spremamo neprevaziđenu salatu od hobotnice, dagnje, brancina ili rečnu pastrmku, kao i jedan poseban tanjir bele paste sa parmezanom. 

Poslednjih godina retko ulazi u kuhinju. Volje ne nedostaje, za razliku od vremena.

- Sada, nažalost, imam malo prilika da kuvam, mada mi spremanje hrane pričinjava zadovoljstvo. Trudim se da uvek ispunim želju kćerki Sofiji da zajedno pripremimo naš specijalitet. Zove se “skočiutići”. To je naš miks omiljenih ukusa, koji dopušta malo eklektičnog pristupa koji se ponekad izrodi i u neki novi recept.

BUTKICE ZA PAMĆENJE

Mnogih mesta koja je posetio seća se i po delicijama u kojima je uživao.

- Pamtim jedan fantastično dizajnirani ručak u restoranu sa tri Mišlenove zvezde u Španiji. Jeo sam lososa u kokosovom mleku s orijentalnim začinima. Sećam se i sjajnog boršča u jednom restoranu u Moskvi, fenomenalne paste nadomak Riminija, telećeg repa u Rimu, pijadine i fritate u Bolonji, odlične butkice pored dvorca Belvedere u Beču, ali i nezboravno dobrog obroka podno Oplenca u restoranu koji se nalazi na “Petoj aveniji”, kako je obeležen zemljani put kojim se do restorana dolazi. Takođe, sećam se i božićnog ručka u Napulju na kome je poslužen napolitanski specijalitet s medom i bademima na koji umalo nisam slomio trojku gore levo. Ipak, više od ukusa pamtim ljude i atmosferu koji su te ručkove činili posebnim.

Pored dizajniranja odevnih predmeta, Igor se u poslednje vreme sve češće posvećuje davno zapostavljenim strastima.

- Uložio sam mnogo truda i rada da ostvarim neke svoje zamisli. Prva bi trebalo da se realizuje već tokom leta, a reč je o radionici o modi koja će, nadam se, prerasti prve zamišljene korake. Posle mnogo godina ponovo sam počeo da slikam. I tome se veoma radujem.