Bojana Nikitović: Kako stilizovati pitu sa trešnjama

Kostimografkinja Oskarom nagrađenog filma ‘Marija Antoaneta’ kuva brzo i od toga ne pravi filozofiju, a kad se nađe za trpezom, prva ideja joj je ‘dolce far niente’ - italijanska izreka koja govori o lepoti toga da se ne radi ništa drugo dok se jede

Iako se po njenoj liniji to nikad ne bi reklo, kostimografkinja Bojana Nikitović (51) obožava da jede. Od tetaka je nasledila gen za dizajn i kuvanje, a od Italijana je učila kako se uživa za punom trpezom.

- Ne predstavljam se kao velika kuvarica, ali verujem da se drugima dopada kako spremam hranu. Umem da napravim pitu na milion i jedan način, časkom savijem gibanicu, pa pitu s mesom, slatku s trešnjama ili višnjama... Možda ne izgledaju lepo, ali su ukusne i brzo se pojedu. Od kuvanja ne pravim filozofiju, mada volim to da radim za drage ljude. Baš juče mi je, dok sam se vraćala sa plivanja, palo na pamet da pozovem familiju na ručak. Verujem da se najlepše stvari dešavaju iznenada, bez mnogo mozganja i planiranja. Pripremila sam im nešto na brzaka, svi su došli, uživali smo, klopali, pričali...

ROMAN PORED ŠPORETA

Odmalena je naviknuta na zajednička okupljanja uz jelo. Omiljene osobe u familiji su joj baba-tetke, a jedna od njih glavni je “krivac” za Bojanino profesionalno opredeljenje.

- Veru, rođenu sestru moje babe po majci, svi smo obožavali. Fantastično je spremala hranu i sjajno nas gostila dok smo po dva i po meseca školskog raspusta provodili kod nje u Vrsaru, u Istri. Bila je prava predratna gospođa sa haljinom na tufne, bisernom ogrlicom oko vrata i crvenim karminom na usnama. Uvek je držala upaljenu cigaretu, a roman koji je usputno čitala ostavljala bi kraj prozora jer se tu nalazio šporet na kome je neprestano nešto kuvala. Ja je zovem renesansnom ženom pošto joj nije bilo teško da izgleda lepo, svaki dan smišlja šta će za ručak, slika i piše. Objavljivala je ljubavne romane pod pseudonimom jer joj muž, koji je bio oficir, nije dozvoljavao da se time bavi. Druga rođena sestra moje babe, Vojislava-Voka, imala je još istančaniji ukus u odevanju i uvek sam govorila kako bih volela da ostarim kao ona. A tu je i divna tetka Drakče. Ona je dizajnerka tekstila, koja je najpre godinama živela u Švajcarskoj, pa zatim u Kanadi. Imala je veliki uticaj na mene iako sam je viđala retko. Kod nje i njene rođene sestre Lane, koja je bila kostimografkinja serije “Otpisani”, nisam išla često, ali sredinom osamdesetih kod njih sam provela oko mesec dana. Tad sam se prvi put susrela sa prekookeanskom kuhinjom i - nisam je zavolela. Ni dan- danas mi se ne dopada omlet u Los Anđelesu, niti sam pronašla omiljenu američku čokladu, a i ceđeni sok od pomorandže tamo ima drugačiji ukus od onog na koji sam navikla.

Ali zato ne postoji nijedna stvar koju bi Bojana Nikitović mogla da navede kao zamerku italijanskim specijalitetima. Godinama je radila sa kostimografkinjom Milenom Kanonero koja pripreme za film uvek obavlja u Rimu, bez obzira na to gde se kasnije snima.

- Bio je to najlepši period u mom životu. Od 2002. do 2010. intenzivno sam sarađivala sa Milenom i potpuno se zaljubila u Rim. Osećam fizičku potrebu za tim gradom i često znam da odem tamo samo na dva dana. Luda sam za Italijom, i ako ikad za nečim u životu budem žalila, to će biti što nisam u njoj rođena. Ručkovi u toj zemlji traju po tri-četiri sata, jede se “primo, secondo piatto”, pa malo razgovara, puno smeje uz desert, opušta uz dobra vina... U nekom momentu se ponovo ogladni i brzinom svetlosti se spremi nova tura špageta.

I na Siciliji je uživala.

- Smem da potpišem da nigde nisam bolje jela. Mislim da tom miksu severnoafričke, arapske i italijanske kuhinje Srbi ne mogu odole, pre svega zbog jela koja se prave sa paprikom i patlidžanom. Da ne pominjem fenomenalne špagete, morske plodove i ribu. A o slatkišima bolje da ne počinjem, kreće mi voda na usta.

GOZBA U OPERI

Po oduševljenju sa kojim priča o hrani vidi se koliko svetski slavna kostimografkinja obožava da jede.

- Ima onih žena koje tvrde to isto, a onda iza njih uvek ostane pun tanjir. Meni to ne može da se desi. Nedavno sam u Pragu završavala film “Underworld” i naš sektor kostima je dobio nezvanično priznanje za to što je najviše jeo! Ketering na snimanjima je bio fantastičan. Mada, meni je lako ugoditi. Bitno mi je samo da redovno jedem, jer kad ogladnim ne mogu da radim i pretvaram se u one ljude iz reklame za “snickers”. Naučila sam da predosetim kad nastupa glad i da tad zgrabim neku čokoladicu.

Čokoladica iz šteka joj nije bila potrebna kad je radila na filmu “Marija Antoaneta”, za koji je kao asistentkinja Milene Kanonero nagrađena Oskarom. I dok se glumica Kirsten Danst, koja je igrala najomraženiju kraljicu Francuske, bahanalisala sa hranom u kadru, isto je radila i Bojana sa kolegama iza kamera.

- Iako sam retko dolazila na set, jer sam vreme uglavnom provodila u radionici, nekoliko puta sam se osetila kao lik iz tog filma Sofije Kopole. Za nas je svakog dana pravljena prava gozba. I u operi “Garnier”, koja se nalazi u centru Pariza, specijalno za ekipu su postavili stolove sa predivnim escajgom, platnenim salvetama... Pilo se vino, jeli su se kolači, puževi, ostrige, jastozi... I tako je bilo na svim lokacijama na kojima smo snimali.

Bojana u vezi sa Italijom voli sve, ali na espreso nikako da se navikne.

- U toku dana popijem samo jednu kafu. Ona mora da bude turska i jutarnja, pa gde god da idem nosim je sa sobom zajedno sa kuvalom ili lončetom. I u Italiju mi je donose oni koji iz Beograda dođu da me posete.

Isti ti prijatelji iz naše prestonice obavezno je obaveste o tome da se slučajno nije promenilo nešto na Kaleniću.

- Zaljubljena sam u tu pijacu i nadam se da će zauvek ostati ista, uprkos građevinskim radovima koji se na njoj dešavaju. Tamo sam domaća i imam “dobavljače” koji se zabrinu kad me nema dugo u Beogradu. To su Rama i njegova žena Svetlana, koji me zovu kad god im stigne nešto “novo”. Više nego zbog namirnica za ručak, na Kalenić idem po garderobu za predstave na kojima radim. Sve glumce iz komada “Odumiranje” Egona Savina obukla sam tamo! Bilo je posebno interesantno tražiti kostim za Daru Džokić, koja tumači ženu sa sela. Dosetila sam se da odem kod mojih seljanki na pijacu i pitam ih da mi prodaju svoje suknje i kecelje. Bile su zgranute i nisu htele ni da čuju za to. Jedna mi je rekla da joj ne pada na pamet da se vrati kući bez kecelje i da je muž vidi takvu. Na kraju su nekako pristale, a onda se pročulo da idem po tezgama i tražim garderobu, pa su žene počele i same da mi je nude. Mislim da je Kalenić jedna od najlepših pijaca na svetu - kaže Bojana Nikitović.