Maja i Ivan Lalić: Harmonija ukusa prasećeg pečenja i morske ribe

Kombinujući gastronomsku tradiciju Rudnika i Visa, Maja i Ivan Lalić, arhitekta i dramski pisac, kreirali su jedinstven porodični jelovnik na kome se harmonično slažu praseće pečenje i morska riba na gradele

Ivan Lalić: Ima neka tajna veza

Bračni par Lalić, arhitekta i kreativni direktor Mikser festivala Maja (46) i dramski pisac Ivan (53), izgradio je neobičan jelovnik koji je spoj šumadijskih i jadranskih specijaliteta, na kome se skladno dopunjuju praseće pečenje i morska riba na gradele. I njihova deca, devetogodišnja kćerka Tina i sedmogodišnji sin Lav, već imaju istančan ukus za hranu.

Maja: Moje odrastanje obeležili su boravci u porodičnoj kući mojih roditelja na ostrvu Visu, gde i danas odlazimo, a Ivanovo vreme provedeno u kući njegove familije iz devetnaestog veka na Rudniku, u selu Stragari, u kojoj je u celosti sačuvan autentičan izgled srpskog domaćinstva iz tog doba, čak i nameštaj. Naša kulinarska sezona započinje prvomajskim urankom na Rudniku, a nastavlja se tokom leta na moru. Tada obavezno kuvamo, a ostalim mesecima se snalazimo. Naš posao je takav da nemamo striktno radno vreme, ponekad smo ceo dan u obavezama, ali deca su nahranjena jer su u školi u celodnevnom boravku koji uključuje i ručak. Pripremamo obroke kada stignemo, ponekad ih naručujemo, odemo u restoran ili se za ručak pobrinu Ivanova ili moja mama.  

GUSARI I HAJDUCI

Veruju da hrana, slično muzici, govori univerzalnim jezikom i spaja ljude.

Maja: Na Rudniku i na moru uvek smo okruženi prijateljima i dogovaramo se šta je čiji deo posla. Hrana je okosnica za dobro druženje. Vis je posebno inspirativan ambijent jer možete da kupite tek ulovljenu ribu i pripremate je sa začinima koje uberete u bašti i maslinovim uljem domaće proizvodnje. Volim da pravim lagane obroke od plodova mora oslanjajući se na intuiciju, a ne na recept. Ivan je majstor za roštilj i pečenje s ražnja, koje sprema na Rudniku. To je period kada se uživa u jačoj hrani bez griže savesti, dok tokom leta, valjda zbog slobode tela i lepršavije odeće, svi razmišljamo o dijeti, pa su i jela manje teška.

Deca, Tina i Lav, kao i dvanaestogodišnja Lea, Ivanova kćerka iz prethodne veze, obožavaju gastro rituale i na Rudniku i na moru, a mnoge su upoznali i kroz priče pred spavanje o gusarima i hajducima koje im je tata pripovedao kada su bili mali.

Ivan: Smislio sam za njih stotinjak priča. Krenuli smo sa onima o viškim gusarima, a onda o stragaračkim hajducima, da bih ih na kraju doveo u goste jedne kod drugih, uz feštu i gozbu naravno. Naučili su tako svašta o dvema kulinarskim tradicijama koje smo Maja i ja spojili u morsko-šumadijski jelovnik. Ja sam zadužen i za palačinke kada se okupi društvo naše dece. Naučio sam od oca da ih pravim, uz sve žonglerisanje, okretanje u vazduhu, čak i preko ramena. Kada se skupi mnogo klinaca, pečem “stereo” palačinke na dva tiganja. Ispadne ih najmanje stotinu i sve se pojedu.

Kako su retko zajedno na ručku kod kuće, uvek se potrude oko doručka i večere.

Maja Lalić: Letovanje u maniru “Moje grčke pravoslavne svadbe” (foto)

Ivan: Ranije se budim kako bih spremio doručak za sve. Trudim se da svima ugodim, posebno Lavu koji je izbirljiv, za razliku od Tine koja je gurman i veoma zainteresovana za kulinarstvo. Već nam je pravila neke svoje keksiće za koje je recept našla u nekoj knjizi za decu. Prvi put kada ih je ispekla bili su veoma tvrdi, ali mi smo rekli da su ukusni i lepi. Sledeći put kada ih je spremala pogledala je ponovo recept i rekla: “A da, treba maslac”, i tada su bili odlični, kao i svaki put posle.

Maja: Ja sam najčešće zadužena za večeru. Imamo generalni dogovor sa decom da supa, obično neka lagana povrćna, mora da se pojede u toku dana, i to nam dođe kao neki reket za ono što će dobiti kasnije, a oko toga mogu malo i da izvoljevaju. Uglavnom im pravim salate. Nije da se mogu pohvaliti svojim kulinarskim veštinama, pre sam gurman koji voli da uživa u onom što drugi spreme.

SVEST O VREDNOSTI HRANE

Od kada postoji Mikser festival trude se da se bave važnim temama za naše društvo. Sledeće godine posebnu pažnju skrenuće na problem nerentabilnog korišćenja hrane.

Ivan Lalić: Kako me je Cane Partibrejker ubedio da pokušam nemoguće

Maja: Činjenica je da se hrana baca u ogromnim količinama, a toliko je ljudi koji trpe glad. Cilj nam je da se društvo u celini angažuje u rešavanju ovog problema. Bacanje hrane takođe doprinosi stvaranju efekta staklene bašte i zagrevanju planete, ali ljudi su ipak najemotivniji na činjenicu da u svetu postoje oni koji gladuju. Iskustva sa izbeglicama iz devedesetih, kao i naša lična iskustva u radu sa izbeglicama i migrantima u Miksalištu od 2015. do danas, pokazuju da su ljudi kada su na pravi način upoznati sa problemom veoma motivisani da pokažu solidarnost. Viškovi hrane mogu da se podele onima koji je nemaju, da se prerađuju, a i sama hrana može se rentabilnije koristiti što doprinosi rešavanju globalnih problema kakvi su glad i zagrevanje planete.

Ivan: Istraživanja pokazuju da je svaki četvrti Srbin na ivici gladi, a da godišnje u Srbiji imamo 250.000 tona otpada od hrane. Ljudi koji svaki dan imaju normalne oborke nisu svesni koliko su privilegovani, koliko treba da budu zahvalni na tome i koliko mogu da pomognu drugima. Mi sa našom decom razgovaramo o tome. Učimo ih da ne bacaju hranu, da, na primer, kada uzimaju jogurt u čašu sipaju samo onoliko koliko žele da popiju, a ne do vrha, jer pola toga ostane, kao i da u školi dele užinu sa drugarima.