Lenka Udovički i Rade Šerbedžija: Zašto smo morali da napustimo Beograd

Slavni glumac s holivudskom karijerom i pozorišna rediteljka, koji ove godine slave 25 godina braka i 15 godina postojanja njihovog Teatra ‘Ulysses’ na Brionima, otkrivaju da bi rado na Adi Ciganliji ili Kalemegdanu izveli svoje predstave, uprkos tome što su srpsku prestonicu napustili posle pretnje pištoljem

Za dve i po decenije zajedničkog života Rade Šerbedžija (70) i Lenka Udovički (49) preturili su preko glave mnogo toga. Sve je izgledalo kao doboš torta, ređale su se sreće i tuge, uspesi i razočaranja, osmesi i suze.

Kao Srbin rođen u Hrvatskoj, u kojoj je završio škole i formirao se kao umetnik, Rade je početkom devedesetih, kad su topovi nadjačali klavire i violine, došao u Beograd, gde je živeo skoro dve godine, sa Ljubom Tadićem osnovao pozorište i upoznao svoju životnu ljubav, rediteljku Lenku Udovički. Planovi o budućnosti u našoj prestonici rasturili su se jedne noći u paramparčad. Iako su do sada izbegavali da govore o toj temi, Rade i Lenka su odlučili da otkriju zašto su morali da napuste Beograd.

- Rade je čovek od integriteta. Nije hteo da se svrstava ni na jednu stranu. Raspala se država u kojoj je rođen i živeo. Sve smo to doživljavali veoma emotivno - kaže Lenka Udovički, rođena Beograđanka s diplomom pozorišne režije Fakulteta dramskih umetnosti.

- Išli smo kolima do Dubrovnika i videli spaljeni Cavtat i okolna mesta. To nam je teško palo. Bila sam tada u drugom stanju s Ninom, našom prvom kćerkom. Rade je po povratku u Beograd o tome javno govorio na Studiju B. Nije hteo da ćuti. Takav je. Ono što misli i oseća saopšti bez obzira na posledice. Nisu mu to zaboravili. Iako je Beograd bio njegov izbor i želja, morao je da ga napusti posle jednog grubog napada. S nekoliko prijatelja, među kojima je bila i njegova studentkinja Branka Katić, otišao u “Nanu” da proslavi rođenje kćerke Nine. Te noći je jedan čovek potegao pištolj na njega. Svašta mu je rekao, vređao ga. Možete zamisliti šta se sve tu događalo. Sutradan je Rade otputovao u Ljubljanu gde je s Radkom Poličem Racom igrao predstavu u Cankarjevom domu. Pozvao me je i saopštio mi da moram da dođem u slovenačku prestonicu. O napadu i potezanju pištolja nije mi rekao ni reč. Osećala sam da se nešto krupno dešava.

VOZ BEZ VOZNOG REDA

Sa tek rođenom Ninom u naručju Lenka je krenula u završavanje administrativnih stvari. Tada je porodica Šerbedžija shvatila kakvog prijatelja ima pored sebe.

- Morala sam prvo da upišem Ninu u knjigu rođenih, a zatim da joj izvadim pasoš. Sa mnom je krenuo divni Ljuba Tadić. “Imaš li, Ljubo, neku vezu u opštini i policiji”, upitala sam ga naivno. “Nemam. Valjda će me neko prepoznati”, rekao je božanstveni Ljuba. Sve vreme je bio sa mnom. Zahvaljujući njemu upisala sam Ninu u knjigu rođenih, a zatim u Ljermontovoj dobila pasoš. Kako nije bilo letova između Beograda i Ljubljane, krenula sam vozom u Skoplje gde je još funkcionisao avio-saobraćaj. Sećam se te jezive scene puste železničke stanice. Nigde žive duše. Voz za Skoplje je kretao u ponoć, a u 15 vagona bilo je možda desetak putnika. Na stanicu su me ispratili mama, sestra i Ljuba. Nina je imala svega šest dana. Rade mi je tek u Ljubljani ispričao šta se dogodilo i zašto smo morali da odemo. Bezveznjaci su dali sebi za pravo da napadnu čoveka. Nije to bio jedini napad na Radeta. Preživeo je on još mnogo toga. Slične stvari su se dešavale i kad smo se preselili u Rijeku. To je trajalo sve do pre nekoliko godina. Napadali su ga verbalno gde su stigli, pretili. Isti ti bezveznjaci samo s drugim nacionalnim obeležjima. Nije im bilo jasno da je Rade čovek sa snažnim moralnim integritetom koji se neće savijati bez obzira na posledice.

Danas, kad iza sebe ima više od 30 holivudskih hitova, Šerbedžiju bi svi da prisvoje. S jednakim žarom svojataju ga i oni koji su ga do juče napadali. Mada ima puno pravo da zameri mnogima, Rade to ne čini. Naprotiv. Svima pruža ruku. Njegov intelektualni integritet nije narušen besmislenim podelama, prebrojavanjem krvnih zrnaca i nacionalnim DNK analizama.

- Voleo bih da se u Beogradu prikažu predstave koje radimo na Brionima. Mislim da bi “Šekspir letnje noći - varijacije” bio idealan za Adu Ciganliju - smatra Šerbedžija. - To je prostor gde bi taj komad mogao da se realizuje u svim svojim kapacitetima. I Kalemegdan je divno mesto za teatar. Zamislite kako bi se Šekspir igrao na tim zidinama bogate istorije. Voleo bih, nego šta, da dođemo u Beograd i predstavimo šta to radi “Ulysses”.

ČUBURA U SNOVIMA

Ovog leta Teatar “Ulysses” slavi 15 godina postojanja. U tom vremenu na Brionima su izvedene brojne predstave, ugošćeni mnogi velikani pozorišne i filmske umetnosti. Zbog Radeta i Lenke ove godine se na Brione vraćaju Vanesa Redgrejv i Ralf Fajns.

- Imamo mnogo prijatelja, i to me raduje. Ali još više se radujem saradnji s mladim ljudima. U “Šekspiru letnje noći - varijacijama radili smo s veoma talentovanim studentima sa Akademije za glumu iz Rijeke. Divna deca. Pogledajte ih kako se spremaju za večerašnju predstavu. To je, uz pokretanje aktuelnih društvenih tema, smisao našeg postojanja. U ovom komadu se bavimo Evropom danas, izbeglicama, sebičlukom - kaže Rade, a Lenka dodaje kako je suština teatra da prati aktuelne procese:

- Evropske vrednosti, humanizam i čovekoljublje, raspadaju nam se pred očima. Evropa je pogazila sva svoja civilizacijska dostignuća, ono zašta su se vekovima, od renesanse do danas, borili umni i progresivni. Oni koji su bili nebitni, koji su uvek stajali po strani i posmatrali, sada su dočekali svoju šansu. Viču kako neće da njihov novac uzimaju izbeglice. To je poraz Evrope i civilizacije. Bilo je problema kad smo počeli da radimo “Šekspira letnje noći - varijacije”. Tako je to uvek u procesu stvaranja. A onda se desilo nešto veoma čudno, počeli su da nam se otvaraju novi planovi. Surfujući po internetu naišla sam na članak u “The Guardianu” o Šekspirovom tekstu koji je nedavno otkriven. Zapravo, radi se o rukopisu drugog autora koji je Šekspir sređivao. Tema je savremena, tiče se svih nas. Izbeglice, podela na bogate i siromašne, diskriminacija. Neverovatno je da su Šekspirove teme i posle četiri veka aktuelne.

Lenki nedostaje rodni Beograd. Često mu se vraća u snovima.

- Sanjam Čuburu, Topčidersko brdo, predele grada u kojima sam živela. Posećujem ga jednom-dvaput godišnje. Premalo ili dovoljno, ne znam ni sama. Grad se promenio. Nije to više mesto iz moje mladosti i detinjstva. Nema ljudi koje sam volela. Mnogi su nas napustili i svaki odlazak sam odbolovala sa Radetom. Veoma me je pogodila smrt Vlade Divljana. Rasla sam uz njegovu muziku, a sad ga nema. Kako je to nepravedno.

DEFINICIJA DONHUANIZMA I Radetu teško padaju rastanci. Ispratio je mnoge prijatelje i kolege.

- Žao mi je što Beograd češće posećujem zbog sahrana nego rođenja. Nedavno je otišao moj mili Gaga. Voleo sam ga. Mnogo. Uvek je izgledao kao da ima 37-38 godina. Uopšte mu ne podilazim kad to kažem. On je bio najveći predstavnik donhuanizma. Znate li šta je donhuanizam? Nije to osvajanje žena i raskalašan život. Donhuanizam je samotnjački život iako ste stalno u društvu. Isti takav je bio i Arsen Dedić. Svi veliki su donhuanisti.

Rekao sam Radetu da mi je Ljuba Tadić prilikom poslednjeg susreta ispričao anegdotu sa utakmice Crvena zvezda - Partizan u kojoj je on bio glavni junak.

- To je istinita priča. Došao sam početkom sedamdesetih u Beograd da me Ljuba vodi na derbi. Bio sam mlad, tek na početku glumačkog života, dok je Ljuba bio jedan od najvećih. Igralo se na Zvezdinom stadionu. Seli smo u ložu u kojoj je bilo mnogo važnih ljudi. Svi su bili u odelima, s kravatama i šeširima. Prava gospoda. Partizan je dao prvi gol i ja sam skočio. Voleo sam taj klub. Svi ostali su sedeli. Pogledali su me i niko mi ništa nije rekao, čak ni Ljuba. Posle pet minuta neko iza nas je povikao: “Ljubo, ko je taj kulov pored tebe?” - priseća se Rade uz veliki osmeh i dodaje kako mu je Ljuba Tadić jedan od najvećih prijatelja koje je imao.

Iako su u braku 25 godina, Lenki i Radetu nije dosadno. Naprotiv. Uvek dele nežnost i ljubav. Imaju tri kćerke. Nastarija Nina (24) živi u Kaliforniji, Vanja (22) studira psihologiju u Beču, a Milica (19) je završila srednju školu. Kao i svakom ocu ženske dece i Radetu je teško što mu se kćerke osamostaljuju i napuštaju roditeljski dom.

- Nisam ljubomoran na njihove mladiće i što vode ljubav s mojim kćerkama. To je prirodno. Ljubomoran sam što više nisu moje devojčice - priznaje Rade, a Lenka dodaje kako nije uvek bilo lako podizati tri devojčice:

- S Ninom smo imali najmanje problema. Ona je još kao mala bila zrela i odgovorna. To je lako objasniti. Kako je prvo dete, u nju smo ulagali svu ljubav i vreme kojim smo raspolagali. Vanja i Milica su morale da se bore za pažnju. Vanja je sa dve godine sama otvarala frižider da uzme kašu od šargarepe, dok smo Rade i ja hranili najstariju kćerku. Prošli smo sve njihove faze adolescencije. I s velikim olakšanjem mogu konstatovati da je najgore prošlo. Bilo je gadnih dana. Pretnje Radetu, napadi na moje sestre u Beogradu. Sve smo to pregurali zajedno. Kao što nikada nisam posumnjala u vrednosni sud mog supruga, tako sam znala da moje sestre Kori i Lidija nikada nisu uradile ništa loše.

Radetov tata Dane živi u Beogradu. Ima 103 godine.

- Moj otac je super čovek. Do pre godinu je vežbao zgibove. Njegova moralna vertikala je zadivljujuća. To je ono čemu sam težio čitavog života. Starost, kako svi mi mislimo, počinje od 60. godine. A to je šest puta deset godina. Zar nije tako - kaže Rade, dok Lenka ističe kako je njen suprug nasledio vitalnost od svog oca:

- Trebalo je da ga vidite kako se bosonog vere uz stene tvrđave Minor na Malim Brionima u “Kralju Liru”. Nedavno je napunio 70 godina a ima više energije od mene. U šali mu često kažem da mu treba neka mlađa žena koja može da isprati njegov tempo. On je naš kralj, lav, princ - konstatuje Lenka.