Tom Džons: Spavao je sa hiljadama žena, ali je voleo samo jednu

Britanski pevač i sa 77 godina puni dvorane širom sveta, u karijeri dugoj šest decenija prodao je milione ploča i spavao sa hiljadama žena, ali je voleo samo jednu, Lindu, kojom se oženio sa šesnaest godina i ostao u braku do njene smrti 2016.

"Odmaraću se kad umrem. Moram da pevam, inače sam nesrećan", objašnjava Tom Džons (77) zašto je ponovo na turneji. Iako više ne nastupa gotovo dvesta puta godišnje, što je radio sve do pre sedam godina, britanski pevač - koji je u šest decenija karijere prodao više od 100 miliona albuma i zaradio oko 180 miliona funti - ne namerava skoro da se penzioniše. Razmišljao je, doduše, o tome nakon što je 10. aprila prošle godine u Los Anđelesu preminula njegova supruga Linda s kojom je bio u braku 59 godina.

- Sve se dogodilo brzo. Imala je rak, nazvala me je da mi kaže kako joj je ostalo samo još nedelju dana života. Srce mi je stalo. Odmah sam prekinuo turneju i doleteo kući.

Bio je uz nju u bolnici do poslednjeg dana. Bol ga je potpuno slomila i posle njene smrti i sam je izgubio volju za životom.

- Bilo je dana kada nisam mogao da ustanem iz kreveta. Nisam više želeo da živim. Ali onda me je naš sin Mark nagovorio da potražim pomoć psihoterapeuta i našao sam u sebi snage. Shvatio sam da bi i Linda želela da nastavim da pevam. Ona je bila snažna žena i sigurno ne bi htela da me gleda kako se utapam u samosažaljenju. A kao drugo, volim da pevam. Kad ujutro ustanem, uvek pevam. Ne mogu sebi da pomognem. Muzika je moj život - rekao je Džons.

Tako je Tigar iz Velsa, kako su ga zvali na vrhuncu popularnosti, ponovo nastavio da puni koncertne dvorane širom sveta izvodeći svoje najveće hitove kao što su “It’s Not Unusual”, “What’s New Pussycat”, “Delilah”, “Kiss”, “Sex Bomb” i druge, ali i pesme s tri poslednja albuma, na kojima je na svoj način odao počast sopstvenim muzičkim korenima i pokazao da još voli da isprobava novo i neobično.

Pevač čiji su nastupi uvek bili nabijeni erotikom na albumu “Praise & Blame” iz 2010. obradio je, potpuno netipično za njega, gospel i bluz numere Boba Dilana, Džona Lija Hukera i Bilija Džoa Šejvera. Dve godine kasnije objavio je singl “Evil” koji je producirao Džek Vajt, nekadašnji frontmen White Stripesa, a posebno izdanje tog singla prodavalo se u samo jednoj radnji, “Spiller Records” u Kardifu, u kojoj je i Džons kao školarac kupovao ploče. Osnovana je 1894. i ušla je u Ginisovu knjigu rekorda kao najstarija prodavnica s pločama na svetu.

Na drugom albumu iz te trilogije, “Spirit in the Room”, iz 2012, Tom je obradio pesme Pola Makartnija, Toma Vejtsa i bluz legende Blajnda Vilija Džonsona, a 2015. objavio je “Long Lost Suitcase” s numerama bendova Rolling Stones i Milk Carton Kids i kantri legende Henka Vilijamsa.

A iako je iznenadio obožavaoce ovom neobičnom trilogijom, scenski nastup mu se nije promenio. Preplanuo, u uskim pantalonama, raskopčanoj košulji i čizmama s povišenom potpeticom, i dalje osvaja publiku svojim snažnim glasom i harizmom koja ne bledi ni u sedmoj deceniji života. Mora mu se odati i priznanje što je uvek
znao da se prilagođava trendovima i zahtevima publike. Dok su njegovi vršnjaci ostajali verni vlastitom stilu i stagnirali, Džons se menjao i pratio sve novo što se događa u muzici. I nije pritom gubio stare fanove. Na koncertima žene možda više ne vrište neobuzdano kao nekad, niti mu kao ranije na pozornicu masovno bacaju gaćice i grudnjake - premda se i to povremeno dogodi - ali ne skrivaju da im je još i te kako privlačan.

Pevač je i sam priznao da je, svestan koliko je izgled bitan za posao, već nekoliko puta išao na estetske operacije: korigovao je nos, smanjio podočnjake i uklonio podbradak. Osim toga, sve donedavno svako jutro je vežbao, a pre nastupa je radio dvadeset sklekova.

- Ženama se to sviđa i to je najvažnije. Pevanje je posao, a ako želim time da se bavim, moram da poštujem ljude koji vole moju muziku i da im dam ono što žele - rekao je 2003, oduvek i te kako svestan koliko zavisi od publike.

Rođen je 7. juna 1940. kao Tomas Džon Vudvard, u gradiću Pontipridu nedaleko od Kardifa u Velsu. Otac Tomas bio je rudar, majka Frida Džons domaćica, a iako je porodica bila siromašna, nije imao teško detinjstvo: sve do jedanaeste godine, kada je oboleo od tuberkuloze i gotovo godinu dana morao da leži u krevetu. I pre bolesti voleo je da peva, bio je član crkvenog hora i na porodičnim okupljanjima i svadbama zabavljao je ukućane, a dok je morao da miruje, po ceo dan je slušao radio i pokušavao da nauči pesme koje je slušao - i maštao kako će i on jednog dana biti pop zvezda. U školu nije rado išao i, za razliku od većine vršnjaka, nije ga zanimao ni sport, ali je muziku voleo više od bilo čega drugog.

- Jedva sam čekao kraj nastave. U učionici sam se dosađivao i nikako mi nije bilo jasno zašto mi je toliko teško da savladam gradivo - objasnio je posle.

Njegova odbojnost prema školi i učenju delimično je bila uzrokovana disleksijom, od koje i danas pati, ali u doba kad je on bio đak ona i nije bila prepoznata kao poremećaj koji se može lečiti i čiji se simptomi mogu ublažiti.
Kad mu je bilo šesnaest godina, prekinuo je školovanje i zaposlio se. Nije to bio samo nepromišljeni hir, nego i potreba. Godinu ranije zaljubio se u Melindu Trenčard, drugaricu iz škole, koja je ubrzo ostala u drugom stanju. Zbog neplanirane trudnoće dvoje mladih se venčalo 2. marta 1957, a u jesen iste godine rodio im se sin Mark, njihov jedinac, pa je Tom morao da počne da radi kako bi prehranio porodicu. Bio je dostavljač, čistio je tepihe i pronalazio druge loše plaćene poslove, a da popuni skromni porodični budžet, preko vikenda bi za desetak funti pevao po pabovima u Kardifu i okolini.

Ubrzo se pokazalo da svojim glasom ne privlači samo rodbinu i prijatelje pa je početkom šezdesetih odlučio da se posveti muzičkoj karijeri nadajući se da će pevanjem zarađivati mnogo više nego čisteći tepihe. Priključio se bendu Tommy Scott and the Senators, a iako je, istina, kući donosio nešto više novca nego ranije, to mu nije bilo dovoljno. Ambicije su mu bile znatno veće pa se s Lindom i Markom preselio u London, gde je upoznao muzičkog producenta Džoa Mika i uz njegovu pomoć napravio prve demo snimke. Ali u diskografskim kućama niko nije pokazao zanimanje da ih objavi.

Govorili su mu da zvuči isuviše arogantno i da mu je glas previše jak i hrapav. Tu i tamo dobio bi angažman u nekom pabu, ali to nije bilo dovoljno da zadovolji njegove ambicije pa se postiđen vratio kući u Vels, gde mu se napokon posrećilo. Jedan njegov nastup čuo je Gordon Mils, menadžer koji je karijeru počeo kao pevač grupe Viscounts, i oduševio se Džonsovim glasom. Prišao mu je posle svirke i rekao mu da će od njega napraviti zvezdu, te mu predložio da mu on vodi karijeru. Tom je pristao i povukao verovatno najbolji poslovni potez u životu.

Na Milsov nagovor promenio je ime pa je od Tomasa Vudvarda postao Tom Džons - delom zbog tada popularnog filma “Tom Džons” s Albertom Finijem u glavnoj ulozi, a delom da bi istakao svoje velške korene - jer je Džons često prezime u Velsu. Mils ga je ubrzo odveo u London i promovisao ga u diskografskim kućama tvrdeći da je njegov pulen “evropski Elvis Prisli”. A iako Tomov prvi singl “Chills and Fever” iz januara 1964. nije postigao veliki uspeh, već drugi, “It’s Not Unusual”, objavljen sledeće godine, za samo nedelju dana postao je ogroman hit - i to ne samo u Velikoj Britaniji nego i na severnoameričkom tržištu.

Usledili su novi uspesi. Mils je Džonsu obezbedio i unosne ugovore za filmsku muziku, pa je iste godine snimio naslovne numere za filmove “What’s New Pussycat?” i “Džejms Bond: Operacija Grom” i još povećao svoju popularnost. Na dodeli diskografskih nagrada Gremi sledeće godine proglašen je najboljim novim izvođačem, a tokom boravka u Americi upoznao je i svog idola Elvisa Prislija, s kojim se brzo sprijateljio. Dvojica pevača znali su zajedno da se provode do zore u Las Vegasu, gde su šezdesetih godina prošlog veka često oboje nastupali, a na zabavama je bilo puno droge, alkohola i žena koje su Toma smatrale neodoljivim, a on nije ni pokušavao da im protivreči. A kako je Linda s njihovim sinom bila u Londonu, gde su se 1967. uselili u raskošnu kuću koju su sredili s mnogo kič ukrasa, belim kožnim foteljama i životinjskim kožama po zidovima, niko nije ni mogao da ga spreči da iskoristi popularnost među obožavateljkama koje su na pozornicu osim grudnjaka i gaćica bacale i ključeve svojih hotelskih soba.

- Pored pevanja i pića, najviše uživam u seksu, a toga je bilo napretek - rekao je, priznajući da je na vrhuncu slave spavao s više od 250 žena godišnje.

Šezdesetih je među njegovim ljubavnicama bila i Meri Vilson, pevačica benda The Supremes, sedamdesetih je imao aferu s Mardžori Volas, mis sveta 1973, osamdesetih mu je Ketrin Berkeri rodila sina Džonatana, ali on nije hteo da ga prizna i plaća alimentaciju sve dok ga sud nije na to prisilio, no nikada nije kontaktirao s njim. Spavao je i sa brojnim anonimnim obožavateljkama nakon svojih nastupa i nikada to nije skrivao.

Linda je sve to trpela i nikada nije zatražila razvod jer je znala da će joj se uvek vratiti - sve dok jednom nije pročitala kako je proveo noć s nekom devojkom i onda naprosto izgubila živce.

- Pretukla me je tako da sam bio plav kao šljiva. Samo sam ćutao i gledao u pod, stisnuo sam zube i otrpeo jer sam znao da je u pravu. Ali nisam mogao da se promenim, a ona je to znala i ostali smo zajedno - rekao je posle Džons, i nastavio po starom.

Obožavateljkama je uvek govorio da je u braku i da ni ne pomišlja da ostavi ženu, ali devojke su i dalje dolazile da s njim provedu noć. Australijska muzičarka Fiona Horn, koju je upoznao na turneji po tom kontinentu, posle Lindine smrti ispričala je novinarima da je s Tomom provela dve strastvene nedelje i da nije seksepilan samo na pozornici, ali da je o svemu tome do tada ćutala iz poštovanja prema Džonsovoj supruzi. I nije bila jedina koja je hvalila seksualnu moć velškog tigra.

Popularnost mu nije jenjavala, a novac je priticao sa svih strana. Ne samo od prodaje ploča i ulaznica za koncerte nego i od televizije. Samo od tri sezone šoua “This Is Tom Jones”, koji se u Americi prikazivao od 1969. do 1971, dobio je devet miliona dolara, pa je sebi mogao da priušti sve što je želeo. I on i Gordon Mils, koji mu je ostao menadžer do svoje smrti 1986, vozili su automobile “rols-rojs”, odsedali u najskupljim hotelima, živeli u raskošnim kućama. Džons se 1970. s Lindom i Markom preselio na Beverli Hils, u vilu koja je nekada pripadala Dinu Martinu. Platio ju je pola miliona dolara, a za 600.000 funti kupio je i dvorac u Velsu, u dolini Glamorgan, gde je, doduše, provodio samo nekoliko dana godišnje kad bi sa svojim prijateljem, pevačem Engelbertom Humperdinkom tamo priređivao divlje zabave.

Međutim, sredinom sedamdesetih Tomova karijera je krenula nizbrdo - iako je i u tom razdoblju imao hitove, recimo pesmu “Say You’ll Stay Until Tomorrow” iz 1976, s kojom je osvojio vrh američke top-liste kantri muzike. I zato je, nakon što je uvideo da nešto mora da promeni kako bi se održao na sceni, počeo sve više da se okreće kantriju. Narednih desetak godina, dok je u svojoj domovini polako padao u zaborav, u Americi je zavladao kantri scenom.
Nakon Milsove smrti menadžer mu je postao njegov sin Mark, koji ga je savetovao da promeni stil, zaboravi na kantri publiku i približi se mlađoj generaciji. Tom ga je poslušao i u svoj repertoar uvrstio pesme Robija Vilijamsa, Talking Headsa i Prinsa. I to se pokazalo kao odličan potez. Prinsovim hitom “Kiss”, koji je snimio s bendom Art of Noise, Džons je postigao veliki uspeh i pobedonosno se vratio na vrhove svih svetskih top-lista. Prepevao je i “Lust for Life” Igija Popa i 2000. objavio album “Reload”, na kojem su mu gostovali Natali Imbrulja, Van Morison, Portishead, Stereophonics i Robi Vilijams. Album je prodat u četiri miliona primeraka, a singl “Sex Bomb” bio je hit godine i potvrdio je da je Tom još sposoban za visoke domete. Svoj položaj na muzičkoj sceni, kao i na početku karijere, učvrstio je snimajući muziku za filmove, poput pesme “You Can Leave Your Hat On” za ostvarenje “Do gole kože”.

- Ima u meni još vatre. Ne želim da živim od stare slave, već u sadašnjosti - rekao je tih godina.

Sa hitovima je nastavio i u novom milenijumu, a bilo je i drugih lepih trenutaka: 2005. je za svoj 65. rođendan održao veliki koncert u rodnom Ponipridu za 20.000 ljudi, a 2006. ga je kraljica Elizabeta proglasila vitezom.

- Odličan je to osećaj. Nešto najlepše što mi se dogodilo u životu. Kad sam ušao u ovaj posao i postigao prvi uspeh, znao sam da je to početak nečeg dobrog. A kako vreme prolazi, sve samo postaje još bolje - rekao je ser Džons.

Tako je i izgledalo sve do lane i smrti supruge, koja je godinu ranije, u jednom od svojih retkih pojavljivanja u javnosti, rekla:

- Toma volim kao i prvog dana i znam da i on isto tako voli mene.

A iako mu nije bilo lako da nastavi da živi posle smrti žene s kojom je bio u braku od svoje šesnaeste godine - premda joj nije bio veran, nikada je nije poželeo da je ostavi, kao ni ona njega - pa je na neko vreme prekinuo karijeru, pauza nije dugo trajala. I sada ponovo puni dvorane širom sveta, a u publici je uvek više žena nego muškaraca. Istina, godine nose svoje pa pre nastupa Džons više ne radi dvadesetak sklekova kao pre, odrekao se piva i sad popije samo pokoju čašicu konjaka. Ali dok peva, niko ne bi rekao da je na pozornici 77-godišnjak čiji su vršnjaci odavno otišli u penziju.