Vesna Čipčić: Planinska radionica ideja (foto)

Slavna glumica dočekala nas je u svojoj kući na Divčibarama i poverila nam sve tajne ovog kraja, u kome se krije i njena emotivna priča koju će uskoro pretvoriti u knjigu

Na kraju pozorišne sezone briljirala je u dva komada, “Zašto je poludeo gospodin R” (JDP) i “Klošmerl” (BDP), snimila je film “Ajvar” Ane Marije Rosi, čija premijera se očekuje, i vrlo je zadovoljna otišla na odmor. A Divčibare su za glumicu Vesnu Čipčić (64) uvek prva destinacija. Uživa na toj planini više od tri decenije, a osim što se odmara, istražuje okolinu, crta, piše, dočekuje i ispraća prijatelje, ona dejstvuje na mnogo frontova: osnovala je ekološko društvo, bila jedan od inicijatora da se izgradi crkva, sada se sprema i da pokrene inicijativu za podizanje spomenika Žiki Pavloviću, kome su Divčibare bile intelektualno skrovište. Glumica je, slobodno se može reći, “zaštitno lice i promoterka” ovog planinskog raja.

Anja Alač i Vesna Čipčić: Potraga za skrivenim blagom (foto)

A kao i sve velike ljubavi i ova između Vesne i Divčibara desila se sasvim slučajno. Umesto da kupi najsavremeniji fotokopir aparat i krene u biznis, ona je postala vlasnica kuće na ovom mestu.

- Jedne davne, ali baš davne godine, ne pamtim ih dobro, ni svoje ni tuđe, bila sam ovde na dočeku Nove godine kod Nede Arnerić - seća se Vesna. - Bilo nas je mnogo i spavali smo u iznajmljenom smeštaju. Na ovoj padini bio je neki mali ski-lift, spuštali smo se skijama i ja sam videla ovu kuću. Veoma mi se dopala. Stala sam ispred ove terase, koja tada nije bila zastakljena, podigla ruku i rekla: “Slikajte me, ako nekada kupim kuću, ličiće na ovu”. Odlazeći sa Divčibara kazala sam ženi kod koje sam odsela da mi javi ako čuje da neko prodaje kućicu ili brvnaru. Ostavila sam broj telefona, i naravno niko se nije javljao. Već sam na to bila i zaboravila, kad je posle šest godina zazvonio telefon. Neka gospođa pitala je da li sam i dalje zainteresovana da kupim kuću na Divčibarama. Zahvalila sam se i rekla da mi je to bila davnašnja želja, ali da sad već imam druge planove. U to vreme sam nasledila novac od bake i smislila sam da otvorim fotokopirnicu. Razmišljajući od čega ću živeti u starosti, otišla sam na Sajam i rezervisala najmoderniji fotokopir aparat u boji, koji uvećava, smanjuje, za to vreme čudo tehnologije. Tada su moji roditelji živeli sa mnom i tata, koji je po prirodi bio znatiželjan, pitao me je s kim sam razgovarala. Ukratko sam mu objasnila. Inače, moji roditelji su bili protiv toga da se bavim malom privredom. Skuvala am im kafu, porazgovarali smo, i oni su me malo pokolebali oko fotokopirnice. Pošto je žena koja me zvala za kuću stanovala blizu nas, uskočila sam u kola i otišla do nje. Pokazala mi je fotografiju i ja sam zanemela, našla sam se u potpunom šoku. Bila je to ista ona kuća pored koje sam se slikala pre šest godina. Isti kadar, ispred terase, samo na fotki nisam bila ja sa podignutom rukom, već žena u zelenoj jakni. Uzela sam fotografije, odnela ih roditeljima, sutradan smo otišli da vidimo kuću i prekosutra je kupili. Tako je ova kuća pronašla mene, a ne ja nju.

PRIKOLICA BALEGE

Od tada je kuća s placem na Divčibarama Vesnina oaza snova. Kada se sve sabere, tu provede bar dva meseca godišnje. I ne može da kaže da li je lepše zimi kada je sve šećerno belo, ili leti, dok pije kafu i s prozora posmatra veverice koje jure unaokolo. Oko kuće se nalazi carstvo raznih biljaka. Vesna je posebno ponosna na jarebiku.

- Ovde čovek stalno nađe nešto da radi. Idem da berem pečurke, maline, kupine, borovnice. Jedno vreme sam ispred kuće imala baštu, koja je bila u obliku kruga sa malim krugom u sredini za začinsko bilje, a pored sam napravila leje, onako zrakaste kao sunce: tu je bilo boranije, šargarepe, blitve, a po obodu su bile jagode. Kada sam krenula to da sadim, meštani su me gledali s podozrenjem: “Sirota glumica, misli da ovde nešto može da rodi”. E, onda je “sirota glumica” donela celu prikolicu balege, dobro nađubrila zemljište, redovno zalivala, i naravno da mi je sve uspelo. Moja kćerka Anja je bila mala i te prve godine smo ovde bile šest meseci.

Vesna Čipčić: Ko je “neodoljivi šarmer” u glumičinom životu

Vesna je i osnivač lokalnog ekološkog društva.

- Kada sam videla koliko je ova priroda divna, a koliko je ljudski faktor kriv što ona nije još lepša, čistija i urednija, shvatila sam da je to društvo neophodno. E, sad moram malo da se žalim jer nisam imala nikakvu podršku grada Valjeva, a bez te podrške je bilo iluzorno očekivati da bilo šta uradim. Ipak, izborila sam se da Divčibare budu u tom prvom rejonu zaštite životne sredine. Nisu mogle da dobiju status nacionalnog parka, ali jesu u zaštiti prve vrste, što nije malo.

Osim što je osmislila izgled ogledala, stolica, pa i većih komada nameštaja, ne prestaje da jurca po okolini i ispituje teren.

- Tu su manastiri Ćelije, Lelići, Pustinja, planina Maljen, očaravajuća je blizina Medvednika, Povlena. Maksimalno sam istražila i upoznala ova kraj. Ovde je priroda raznovrsna i bujna, a bogami i nepredvidiva. Tu sam imala možda najveću životnu avanturu. Išli smo kanjonima jedne male reke, i kada smo došli do pretposlednjeg slapa, shvatili smo da ne možemo dalje jer je bilo veoma visoko, a sa strane je sve bilo obraslo u mahovinu. Pritom smo bili nepripremljeni, čak smo pošli bez vode, ja u nekakvim patikama sa velikom platformom u kojima nisam mogla normalno da hodam ni po ravnom, kamoli po takvom terenu. Kada smo došli do pred kraj, videli smo da ne možemo da skačemo dole, nazad se istim putem nije moglo, a desno od nas je bila strašna strmina. Počela je kiša i teren je krenuo da klizi. Jedva smo spasili živu glavu i izvukli se gore na Ljuti krš.

TRAG LJUBAVI

Prošle godine ova vrsna glumica imala je jedno burno emotivno putovanje. Destinacija je bila vrh koji se zove Bobija.

- To je prema Bosni, srez Azbukovica, iznad Ljubovije, išla sam putevima ljubavi mojih roditelja. Htela sam da vidim kako izgledaju ta dva seoca gde su mama i tata bili učitelji, bolje reći ta dva brda na kojima su provodili vreme i na kojima su se upoznali. Obišla sam njihove škole, otvorila prozore i vrata njihovih učionica i soba u kojima su spavali, jer su oni i živeli u školskim prostorijama. Tata je predavao u Torniku, a mama u Savkoviću. Tu su se upoznali, zavoleli, i tako dođoh i ja. Bili su učitelji od prvog do četvrtog razreda, i to je neverovatno, znalo je da bude u razredu po pet đaka, a dešavalo se i da u prvom razredu bude njih mnogo, uzrasta od sedam do 26 godina. Posle rata svi su morali da se opismene. Srela sam jednu maminu učenicu kojoj su sada 83 godine i to je bilo veoma dirljivo. Opisala je kako je mama izgledala, kako je imala braonkastu kosu sa loknicama ka čelu i obrazu, pričala mi je kako je Julijana bila zafrkant, da je volela da se šali sa đacima. A onda mi je jednog trenutka rekla: “Gledam te nešto, bila je tako kao ti, samo malo viša”. Kažem: “Nije bila viša, nego je bila vitkija od mene”. Prilikom tog susreta bilo je i smeha i suza.

Vesna na Divčibarama privodi kraju i knjigu o svom ocu.

- Dimitrije je bio jedan vrlo neobičan, vredan, zanimljiv čovek, učitelj, majstor umetničke fotografije, pisao je bukvar, poznata je njegova nastava početnog čitanja putem grupne obrade slova - ne da se savladava slovo po slovo već da se odmah uči 15 slova. Đake je vodio na rekreativnu nastavu i ujutru bi ih budio tako što bi otvorio njihove spavaonice, uzeo violinu i prošao hodnikom svirajući. Verovao je da će tog dana deca biti uspešnija. Inače je odlično svirao i gitaru.

Anja Alač o poređenju sa Vesnom Čipčić: U Srbiji je još uvek jako važno šta će drugi reći

Porodične priče nižu se kao perle na ogrlici.

- Roditelji su se tu upoznali, zavoleli, posle su učiteljevali po Srbiji i svoj radni vek završili u Kikindi, gde sam se rodila. Moje detinjstvo je bilo čarobno, kao u svim malim mestima, jedino sam žalila što nemam brata ili sestru. Toliko sam volela da se igram da i kada sam krenula u školu, nastavila sam po podne da idem u zabavište, mama je plaćala užinu da bih mogla da se igram. I to je trajalo tri godine. Volela sam i tada da se igram i uživam, a volim i sada. Život valjda zato i postoji.

Planinski festival

U blizini Vesnine kuće nedavno je održan treći MMF (Mountain Music Fest). Ona uzbuđeno govori o ljudima koji uspevaju da u planinskim vrletima postave savršenu binu, ozvučenje, da dovedu muzičke zvezde, organizuju naučne tribine pod nazivom ‘Na pivu sa naučnikom’, naprave najraznovrsnije radionice, takmičenje u klikerima, streljaštvu, rade meditaciju uz jogu, kao i da privuku stotine stranaca da tog dana dođu na Divčibare. Oči joj sijaju dok govori o tome, a onda provejava neka mala ljutnja što ti ljudi nemaju nikakvu podršku od opštine.

- Da se makar asfaltira put do samog mesta događaja i da se postavi neka rasveta kroz šumske staze - kaže.

Povratak crkvi

Vesna je bila jedan od inicijatora za podizanje Crkve Svetog Pantelejmona.

- To je bilo 1995. godine, kada sam rodila Ivana. Tražili smo blagoslov od vladike Lavrentija i od patrijarha Pavla. I posle šest godina smo slavili prvu slavu u već izgrađenoj crkvi. To je bilo izuzetno teško vreme, a mi smo uspeli da je podignemo isključivo od dobrovoljnih priloga.