Glumac Nenad Jezdić iskren: Desi se da zaplačem, zato smo ljudi!

Glumac Nenad Jezdić otkriva da je zahvalan ocu na životnim lekcijama koje sada prenosi na svoje četvoro dece, i ističe kako je srećan što je ispunio deo ciljeva koje je zacrtao.

Za novu ulogu u filmu Vikend sa ćaletom Miroslava Momčilovića glumac Nenad Jezdić (48) kaže da je njegova najluđa i najbolje napisana rola u dosadašnjoj, četvrt veka dugoj karijeri. Dok to priznaje u razgovoru za Gloriju, jedan od najzaposlenijih domaćih glumaca smatra da ništa lepše u životu nije nego kad je čovek iskren i emotivan. To, kao i ostalo što je naučio od svog oca, danas prenosi na svoje četvoro dece, kojima daje primer da kada je čovek uporan i istrajan može ostvariti ciljeve i postići veliki uspeh na nekoliko životnih polja.

Zašto ste plakali dok ste čitali scenario filma Vikend sa ćaletom?

- Do suza se teško dolazi. Prosto, desi se da zaplačem. Zato smo ljudi, zato smo slovesna bića. Suze peru obraz. One su najemotivniji hemijski sadržaj koji postoji. U filmu igram Kašiku, kriminalca koji otkriva da je bolestan, pa se tokom 72 sata provedena sa sinom otvara i epilog tog vremena čini da kao nikada dotad da i primi ljubav. To je najizrazitije i najrečitije što sam pročitao u Momčilovićevom scenariju. Film je iskonska priča o vezi oca i sina, o tome kolika je snaga ljubavi i kako treba da dozvolimo sebi da nas ona menja i čini pristupačnijima okruženju.

Pročitajte i: Nenad Jezdić i Tihomir Stanić postaju “Kamiondžije”! (video) 

Kakvi su vama bili vikendi sa vašim ocem?

- U periodima, kako-kad. Negde, u nekoj promisli, emocionalnoj i iskrenoj, priznajem da uloga u filmu “Vikend sa ćaletom” ne bi bila onakva kakva jeste da nisam imao oca kakvog sam imao. I da mi otac u tom emotivnom smislu nije toliko značio koliko jeste, a to sam shvatio tek kada je nestao sa ovog sveta. Mi u filmu pričamo priču o tome kako ne možemo da pobegnemo od slatkih i teških rana koje stičemo uz roditelje, koliko je lekovito i lepo kada te rane zacelimo i kada ih lečimo tim sokovima među koje možemo svrstati i suze.

Da li nešto iz odnosa vašeg oca prema vama projektujete na vaše četvoro dece?

- Naravno. Mene ne bi bilo ovakvog da nije bilo mog oca, takvog kakav je bio. To nekad shvatite ranije, nekad kasnije, a ja sam shvatio kasnije. Smisao roditelja je izuzetno važan i veliki u životima svih nas. To ume da bude žuljevit put pun ožiljaka. Ono dragoceno, plemenito i važno u filmu “Vikend sa ćaletom” jeste da nas poziva na onu iskonsku disciplinu koja je i tajna, a zove se pokajanje. Šta je to što nas pokajava, šta je to što nas učini dostupnima i pristupačnima našoj deci, sinovima i kćerima našim.

Učite li to vašu decu?

- Ne verujem da tu postoje lekcije, da je to edukacija koja je određena nekim spisima, knjigama. Deci jedino pomažemo ukoliko im damo pravi primer. Jedna mudrost kaže: ako hoćeš da menjaš svet, prvo počni od sebe. Moj lik u filmu, Kašika, najviše se opire sebi. Ne opire se on sinu već svom principu. Čini mi se da što se više opiremo našim lošim principima, to smo sadržajniji i uspešniji kao ljudi, kao ličnosti.

Kako danas živite?

- Prilično stresno, sa dosta kaprica. Postoji jedan destruktivni i jedan kreativni koji me vodi na tom mom putu umetnosti i ekonomije. Imam energiju, verujem da mogu i hoću. Verujem u svoje projekte i ideje. Moramo biti dosledni onim darovima koji su nam dati. Posedujem dvostrukost i ambivalentnost, ali dokle god budem umeo da se nosim sa tim, biću na putu ispunjenja iskonskog zaveta prema darovima. Ne odustajem.

Jeste li ispunili svoje životne ciljeve, kako u glumi tako i u privatnom poslu i životu?

- Na putu sam ispunjenja svojih poslovnih ciljeva. Imam princip da radim onako kako umem. Moja destilerija je nastala još pre 20 godina, sa prvim zasadima voća. A to voće je posledica moje želje za proizvodnjom rakije. To nije nešto čemu sam se posvetio juče, to nastaje i nastavlja da se razvija. Sada mogu da proizvedem i dvesta hiljada litara rakije, pod uslovom da tržište ima tu potrebu, ali ono to nema. Zato ne želim sebi da stvaram veće troškove i izdatke nego što mogu da podnesem.

Pročitajte i: Nenad Jezdić: Žestoki momak na novom zadatku (foto) 

Iako ste umetnik, delujete vrlo racionalno. Tome vas je naučilo preduzetništvo?

- Zamislite koliko bi život bio prazan kada bi ljudi ispunili svoje ciljeve u trenucima kada se osećaju najsnažnijim i kada su najkreativniji. Danas su kreativnost, ideja i mašta nešto što pokreće svet. Stremeći ka onom umetničkom u sebi, meni mašta ne nedostaje. Ona me izuzetno drži, ona je i moja unutrašnja igra. Otuda spoj tog nespojivog, biti glumac u tri-četiri beogradska pozorišta, biti televizijski i filmski glumac, a biti i privrednik. Ništa nije nemoguće, koliko god sredina pokušavala da vas smesti u okvire i svoje poimanje sveta i života. Smatram da mi plaćamo danak jednom sistemu koji je od nas načinio ljude sa jednom dimenzijom. Čovek je višedimenzionalno biće i ništa ga ne sprečava da radi ono što voli. Jer samo dok bude radio ono što voli, on će biti ispunjen i svoje ciljeve će ostvarivati. Ciljeva nikad dosta u mom životu. Često sam pogrešno verovao da ja treba da delim savete, a poslednji sam koji bi to trebalo da čini pošto mi se posrećilo da mogu da radim dva i tri posla paralelno. Ima ljudi kojima se pozicije ne otvaraju. Kao što se i meni u nekom trenutnu nisu otvarale, pa su kasnije došle. Koji su to putevi, to je tajna, to čovek mora sam da pronađe u sebi. To su moje istine. Važno je da ono što radite bude istinito, da nije laž ili opsena. Dokle god je istina, to je plemenito.