Aleksandar Zograf: Crtanje stripova je jednako ozbiljan posao kao kroćenje lavova

Strip autor rođen kao Saša Rakezić smatra da je crtanje jednako ozbiljan posao kao i kroćenje lavova, uveren je da deca znaju kako je ono jednako važno kao hrana, a uvek se nasmeje kad vidi prase

Kad ste zavoleli crtanje i shvatili da ćete se time baviti u životu?

- Rano, još kao dete. Deca znaju da je crtanje jednako važno kao i hrana, ili kao njihova želja da se pentraju ili skaču. Kasno sam crtanje učinio profesijom, u svojim tridesetim.

Neostvareni profesionalni san?

- Voleo bih da objavim knjige stripova u Kini, ili nekom drugom tako udaljenom i začudnom mestu.

Zašto vas je kao klinca fasciniralo drveće?

- U našoj kulturi retko nam uopšte pada na pamet da su biljke živa bića, možda i misleća, na neki svoj način. Ali deca nemaju tih predrasuda, zato hvatam sebe kakomator učim od onog ja koje je nekada bilo dete.

Zbog čega je dobro biti Aleksandar Zograf?

- Ako ništa drugo, izborio sam se za slobodu da se kroz kreativno bavljenjem crtanjem rvem s vlastitim životom. Moji stripovi, iako samo delimično autobiografski, zapravo su beleške mog sopstvenog životnog traganja.

Umete li ponekad da slažete?

- Sve što ćete ovde pročitati je laž. Eto, upravo sam vas slagao! Ili možda nisam? Dajte neka lakša pitanja.

Koja je vaša skrivena strast?

- Volim da sviram frulu obučen u narodnu nošnju. Opet sam vas slagao.

Koga rado citirate?

- Mog oca. On je često govorio: “Svako ko se rodio, umreće”. Osećao sam dubinu njegovih reči, to nije bila tek neka otrcana uzrečica. Ljudi ne shvataju koliko je bitno da razumeju da je smrt ne samo puka neminovnost nego i deo života.

Šta vam nedostaje?

- Kao i svi koji se bave crtanjem, ja sam u suštini jedan običan knjiški moljac. Nedostaju mi lutanja, i to nadoknađujem putovanjima, koja, ironijom, najčešće budu inspiracija za moje stripove. “Putopisni strip” čini važan segment mog ukupnog opusa.

S kojom biste istorijskom ličnošću popili kafu ili čaj i zbog čega?

- Možda sa Adolfom Hitlerom. Lako je razumeti uzvišene umove, mnogo je veći izazov prokljuviti nitkove. U jednom od mojih stripova opisao sam susret našeg velikog novinara Predraga Milojevića sa Hitlerom. Milojevića je nerviralo što je Hitler pućio usta tokom intervjua, tako da su njegovi brkovi štrčali nakostrešeni prema sagovorniku.

Uvek se obradujete?

- “Uvek se nasmejem kad vidim prase”, zabeležio je moj drug Vladimir Pištalo misao koju sam glasno izgovorio. Mislim da me to bitno definiše kao čoveka.

Kakav ste kuvar?

- Nikakav. Uh, najzad jedno lako pitanje!

Čega se najviše plašite?

- Strah me je da će ljudi pomisliti da sam neozbiljan. Crtanje stripova je jednako ozbiljan posao kao kroćenje lavova. Zašto mi ne verujete?

Volite li da se našalite na svoj račun?

- To nikako!

Koja vrlina je zaboravljena?

- Skrušenost. Mi koji pokušavamo da kroz svoje kreacije objavimo nešto svetu trebalo bi da znamo da smo samo sitna boranija, i to je sve.