Aleksandar Đuričić: Kako sam postao ponosni vlasnik Andrićevog nalivpera
03.11.2017 18:21
Foto:
Novinar i pisac, autor knjige u kojoj udovice srpskih književnika govore o uglavnom nepoznatim detaljima iz života svojih bračnih partnera, u intimnoj abecedi otkriva zašto se klanja Beogradu, kako je ljubio jednu Lolu i da mu je pad na lakat doneo mnogo nevolja ali i nove prijatelje
a A, baš nam je lipo - rečenica moje drugarice Spliće. Dugo sam savlađivao tu tehniku uživanja u trenutku. I sad mi je baš lipo.
b Beograd. Klanjam se i skidam kapu šta je preživeo samo u ovih poslednjih 20 i kusur godina, i šta upravo doživljava. Nekako se ne da, mada se već pomalo plašim.
c Crvene cipele. O njima sam dosta razgovarao sa Aleksandrom Joksimovićem. A najbolje su stajale Draganu Sakanu.
č “Čuvarkuće”, moja nova knjiga. Sveska ezoterije privatnosti, priča o udovicama pisaca, zapravo o piscima, zapravo o samoći. U stvari, nemam pojma o čemu je tačno, ali znam da sam uživao.
ć Ćirilov Jovan, jedan, jedinstveni i neponovljivi. Kada mi traže da pošaljem CV za neki novi posao, dođem u iskušenje da im forvardujem intervju sa Ćirilovim za “Plejboj”, a onda odustanem. Bojim se da te agencije i kompanije za distibuciju reči ne bi to razumele.
d Draško Ređep. Moj najmlađi prijatelj, ima 82 godine. Duda Ivković, želim njegov autogram.
dž Džumhur Zuko. Iz njegove kolekcije, zahvaljujući Donizadi, mojoj bivšoj prijateljici, imam jedno nalivpero, koje je najveća vrednost moje pokretne imovine. Marka je “Montblanc”, a pripadalo je Ivi Andriću.
đ Đe se kupaš, đe školjke skupljaš? Ozbiljno hip-hop pitanje.
e Epizode. Volim te minijature, u svakom smislu. Ružica Sokić mi je pričala kako je na snimanju “Neretve”, nezadovoljna veličinom uloge, svako jutro išla na set, iako nije bilo potrebe, i čekala, ozbiljno čekićala da možda uleti u kadar. Na kraju su je skroz isekli. Glumila je, a nije je bilo. Kad god prođem pored njene spomen-kuće u Krunskoj ulici, ja se prekrstim, kao neki ispred Hrama Svetog Save.
f F odeljenje. Nekada je to bio šaljiv natpis na ulazu u bife Ateljea 212. Sada bi trebalo da stoji kao putokaz ka balkanskim zemljičicama.
g Garp, junak Irvingove knjige “Svet po Garpu”, koju sam dobio na pokon, posle poklonio još dva primerka i muški se isplakao dok sam je čitao na plaži.
h Hvala, baš lepa reč. Kao i izvini, molim te. Trebalo bi da se izučavaju u školama umesto veronauke i građanskog vaspitanja.
i Igla, što je govorila moja baba Bosa i praktično pokazivala, najvažnije je uvući konac u iglu. Uvek se setim toga kada krenem da pišem. Ivona, žena koja najbolje kuva i na čijoj terasi preispitujemo sebe i onda se iznerviram što neće da otvori restoran nego baš sad mora da savetuje neke bitne ljude.
j Jutro, doba dana koje ponovo otkrivam. Jasna, majstor da prirodnim putem regeneriše kožu.
k Knedle sa šljivama. Baš te noći kada sam završavao rukopis “Čuvarkuća”, Radmila mi je na kućnu adresu poslala pola tuceta knedli koje je napravila po receptu “teta Ronče”. Ništa slađe nije bilo. Karanov, najbolji i najbrži dizač posrnulog ega, uvek je tu kad treba, a skoro nikada se ne javlja ne telefon.
l Lola. Prva devojka mi se zvala Lola, učili smo jedno drugo kako se ljubi. Sad imam jednu Lolu, već je napunila pet godina, i neće da se ljubi, osim kad njoj padne na pamet, što je dosta retko.
lj Ljubljenje. Ne mora baš tri puta, ali može. Volim da se ljubim, to je taj mediteranski drajv.
m Mrva, sinonim za prijatelja. Ma jok, bre. Trenutno omiljena uzrečica. Ali onako ljutito izrečena.
n Nataša, srodna duša. Gospođica Davidov me je nagovorila da privedem ovu knjigu kraju tako što mi je jedne večeri poklonila laptop. Nisam imao kud.
nj Njuz net. Teško je biti duhovit u vreme kada vam stvarnost parodira vlastiti život. Svaka čast, momci.
o “Ogledalo u zrcalu”. Priča o Mirku Kovaču.
p Pad. Pao sam i polomio lakat, ozbiljno. I to desni. Dve operacije i već šest meseci svako jutro mi počinje na Banjici, tri sata “gimnastike”. Pakao. Ali, opet, dese se i na tim razinama neke lepe stvari; otkrijem da postoje divni ljudi u belim mantilima, doktori Desanka Mitrović i Vladan Stevanović, koji znaju svoj posao i umeju da brinu. I što je najbolje od svega, još uvek nisu otišli u Nemačku. Petlovo brdo, moje utočište, dokaz da su najbliži rođaci oni sa kojima niste u direktnom krvnom srodstvu. Jedini uslov je da se volite, a mi se baš volimo.
r Rio de Ženeiro. Hoću da mu se vratim.
s Sonja, baš je dobro kad imaš baš dobru majku. Samizdat B92. Moj novi izdavač. Sve je počelo slučajnim susretima na raznim aerodromima sa urednicom Lidijom Kusovac. Ključni je bio onaj sa kog smo poletali za Santorini.
š Štapovi za pecanje, blinkeri, udice, to me asocira na spokoj i uzburkanost reke, i na tatu.
t Tviteraši. Ozbilja skupina neozbiljno dragih ludaka. Našao sam svoje virtuelne prijatelje @vulgaran, @homerhsimpson, @DejanBu. A, da, ovog poslednjeg poznajem, ali toliko tvituje da sam pomislio da je imaginaran.
u Ulica. Nevesinjska, na Vračaru, odakle sam svakog jutra sa prozora, desetak godina, gledao šta je Gaga Nikolić obukao. Sad su je malo ubacili u fensi fazon, ali ne obazirem se, nekako je moja, iako nemam dokaz. Više se vezujem za ulice nego za gradove.
v Vlada Divljan, tri fantastična dana u Beču, gde mi je bio vodič, i osećaj da si odmah dobio starijeg brata. Poslednji razgovor iz bolnice, kada smo nazdravili šampanjcem, telefonom, i nadali se novom bratskom susretu. Sada kada osetim da bi dan mogao da bude mamuran, prvo pustim Divljana pa tek onda perem zube. Vesna, moja intimna dopisnica iz Crne Gore.
z Zubar, to sam hteo da budem. Studirao sam stomatologiju, tri godine uspešno, ali kad smo došli do sekutića, krenuo sam drugim putem.
ž Žao mi je što više ne postoji “Newsweek”. Ali baš.
Najnovije.
Zvezde.
