Ne pada mi na pamet da ponovo stanem pred kamere pre svog 60. rođendana - rekao je Danijel Dej-Luis (59) kada je 2013. primio trećeg Oskara - za ulogu američkog predsednika Abrahama Linkolna u filmu “Linkoln” Stivena Spilberga. Britanski glumac tada je najavio da će se sa suprugom, američkom rediteljkom i scenaristkinjom Rebekom Miler (54), i njihovim sinovima Ronanom (18) i Kašelom (15) povući na svoje imanje u pokrajini Viklou u Irskoj, gde će, uz stolarski zanat, koji zna od detinjstva, izučiti i kamenorezački te da će živeti daleko od svetala reflektora.
Obećanje je skoro pa održao: njegov 60. rođendan je bio 29. aprila, a on od početka ove godine snima novi film. Reč je o drami Pola Tomasa Andersona, reditelja u čijem je ostvarenju “Biće krvi” igrao okrutnog naftaša Danijela Plejnvjua i za tu ulogu 2007. osvojio drugog Oskara. Ovaj put Danijel Dej-Luis će oteloviti modnog dizajnera iz pedesetih godina prošlog veka koji odeva visoko društvo i kraljevsku porodicu. Film bi u bioskopima trebalo da počne da se prikazuje krajem godine, a nagađa se da će se zvati “Phantom Thread”.
Nema sumnje da je jedini glumac koji je osvojio tri Oskara za glavnu ulogu i ovoj roli pristupio studiozno kao i prethodnim - a u njegovom slučaju to znači toliko opsesivno da dok traje snimanje ne “izlazi” iz lika koji tumači. Naime, Dej-Luis primenjuje glumačku tehniku poznatu pod nazivom “metoda”, koja podrazumeva potpuno emocionalno i fizičko poistovećivanje s likom. Istina, koriste je i mnogi drugi glumci, ali on ju je razradio do ekstrema pa ga s pravom nazivaju najvećim kameleonom savremenog filma.
Recimo, radeći na ulozi kvadriplegičara u filmu “Moje levo stopalo”, za koju je 1989. osvojio prvog Oskara, nije ustajao iz invalidskih kolica. Tražio je da ga i u pauzama snimanja hrane kašikom i naučio da stavi ploču na gramofon nožnim prstima. Zbog role navodnog bombaša IRA koji završi iza rešetaka u filmu “U ime oca” proveo je tri noći u zatvorskoj ćeliji, a čuvari su ga polivali hladnom vodom kako bi se što bolje uživeo u muke političkog zatvorenika. Na snimanju “Veštica iz Salema” boravio je u selu bez struje i vode u kojem je sam sagradio kuću, i to alatom iz 17. veka. Za ulogu u “Bokseru” trenirao je boks tri godine dva puta dnevno, nije ga sprečilo ni to što je pritom slomio nos i povredio leđa, a zbog “Doba nevinosti” dva meseca je šetao Njujorkom sa štapom i cilindrom.
Igrajući Bila Mesara u “Bandama Njujorka” zaradio je upalu pluća jer je na velikoj hladnoći nosio samo tanki kaput, uz objašnjenje da deblja tkanina ne bi bila istorijski autentična. Lik američkog predsednika Abrahama Linkolna pripremao je godinu dana i za to vreme pročitao njegovih stotinak biografija i sve što je on napisao. Na setu su glumci zamoljeni da ni u pauzama ne govore britanskim akcentom kako mu ne bi poremetili koncentraciju, a svojoj filmskoj supruzi Sali Fild još pre snimanja počeo je da šalje SMS-ove u Linkolnovom stilu potpisujući se samo s A - kao Abraham.
- Da se otkrije ceo jedan život može trajati bezgranično dugo: šest meseci, godinu ili doživotno. Volim za sve da odvojim dosta vremena i nekako mislim da mi upravo vreme koje provedem daleko od glume omogućava glumu - objasnio je u jednom intervjuu.
Mnogim njegovim kolegama tolika predanost poslu se baš i ne dopada: Entoni Hopkins je jednom prilikom prezrivo komentarisao Danijelovu tehniku kao “obično proseravanje”. No, Dej-Luis se nikada nije osvrtao na tuđa mišljenja, a pogotovo ne na mišljenje javnosti, od koje je godinama zazirao. Poznato je da ne podnosi novinare i da je najsrećniji kad je na selu u Irskoj, a zbog ljubavi prema toj zemlji sad ima dvojno državljanstvo - i britansko i irsko.
Najnovije.
Zvezde.
Komentari. (0)