Miloš Šobajić: Jedva čekam da napunim 100 godina

Ne treba da hrlimo ni u čiji zagrljaj. Bilo bi dobro da se okrenemo sebi, svojim vrednostima, talentima i sposobnostima, da u miru sačekamo da ova turbulentna belosvetska vremena prođu. To u novogodišnjem razgovoru za "Novosti" poručuje veliki srpski slikar Miloš Šobajić.

Dok neki odlaze u svet, vi ste svojevremeno odlučili da krenete u suprotnom pravcu, da napustite Pariz i ponovo počnete da živite u Beogradu?

- U Beogradu mi je, trenutno, izvanredno. Nemam želju da živim ni u Berlinu, ni u Njujorku. U Pariz odem kad god mogu, ali ne bih se zadržavao više nigde, osim tu, gde sam sad.

Šta vas ovde fascinira?

- Atmosfera. Beograd je čudo! Londonski listovi ga proglašavaju najuzbudljivijim gradom za mlade. Imaju to što im treba u noći, od 11 uveče do 8 ujutro. Posle tog vremena postoji rizik da oni koji nemaju šta da rade padnu u depresiju i nezadovoljstvo. Ali, oni koji imaju posao, u Beogradu mogu da pronađu sve. Odavde mogu da putuju i vide ceo svet. Ili da sačekaju da svet dođe u Beograd.

Šta oni, koji nisu živeli drugde, ne vide da imaju u Srbiji?

- Svi treba da krenu u svet, ko god to može. Ne savetujem nikome da ostane, bilo gde. Glupo je i da Francuz celoga života ostane u Parizu, iako je to najlepši grad na svetu. Treba otići, ako se ima uslova, i videti šta se radi u Kini, Japanu, Americi, Belgiji, Italiji. Pa se onda odlučiti. Mnogi će se napolju odlično snaći, ali sumnjam da će tamo pronaći i suštinu svog bića.

Šta vam najviše godi u Beogradu?

- Čudnovata energija. Divan je to grad. Beograd je centar ovog dela Evrope. Nigde ne postoji takvo mesto petsto kilometara u krug. Beograd je i veliki kulturni centar ovog dela Balkana, u najmanju ruku. Grad po ljudskoj meri, iako su gužve velike. Živi se brzo, a polako. Sve je to ljudski i u okvirima čoveka.

Za čim, s druge strane, žalite u Srbiji?

- Ne treba žaliti i patiti ni za čim. Nikad nije bilo ni previše dobro, ni previše loše, ni danas, ni juče, ni prekjuče. Idemo dalje. Jedva čekam da napunim 100 godina. Zašto bih žalio za vremenom kad sam imao dvadeset?

Mora da vam, ipak, nešto nedostaje?

- U Beogradu mi fali Pariz. To je najnegovaniji i najluđi grad na svetu. Pun istorije. U Parizu mogu da dodirnem istoriju staru osamsto ili hiljadu godina. Na ulazu u jednu avliju u Ulici Frank Buržoa piše da su u 12. veku vojnici baš tu vežbali rukovanje samostrelom. Uđeš u to dvorište i odmah postaneš deo istorije. Ili stojiš u Ulici Sen Žak pred brojem 163 gde je Fransoa Vijon u jednoj tuči 1455. izgubio levo oko. Ili se nasloniš na istu stolicu na kojoj je sedeo Sartr. Ali, imamo i mi svoju istoriju.

Koliko su Francuska i Zapad izgubili na atraktivnosti i privlačnosti u poslednjoj deceniji?

- Pariz nije više ono što je bio, i žao mi je zbog toga. Kada sam prvi put otišao, i ostao, 1972. godine, bio je to pravi Grad svetlosti. Svi smo hrlili tamo. To se poodavno izgubilo. Velika zapadna Evropa pružala je svojim stanovicima izvesnu udobnost, ali, nažalost, sada isti oni mudžahedini koji su sekli glave Srbima devedesetih, postavljaju bombe Francuzima, Belgijancima i ostalima. Otišli su od nas prema Atlantiku, da seju smrt.

Šta je Srbija, s druge strane, dobila u tih poslednjih dvadestak godina?

- Naprečac je i prebrzo sazrela. Videla je i osetila pakao na svojoj koži, preživela ga, spasla se i ide napred. To je veliko iskustvo koje mnogo može da koristi.

Šta nam to još treba, pa da postanemo savršeni?

- Savršen je samo Svevišnji. Teško je napraviti tačno ono što želiš. Nikad ne bude kako si zamislio. Ali, ako dobro nišaniš, pogodićeš blizu centra. Treba stalno da učimo. Kad saznaš nešto novo i zbog toga promeniš mišljenje, to te čini razumnijim i pametnijim. Potrebna nam je i vera u nas same, samosvest da svi treba da učestvujemo u stvaranju bolje države, a ne da to ostavljamo samo onima koji su na vlasti. Svaki pojedinac treba na svoj način da doprinosi boljem životu u društvu.

Kom carstvu da se pri tom priklonimo?

- Rado bih bio dobar sa svima koji nam žele dobro, ali ne bih sklapao saveze. Treba da znamo ko nam je neprijatelj, gde je front i odakle dolazi opasnost, da bi je se klonili. Na svet treba gledati hladno, s malo visine i stalno osmatrati da li je neprijatelj iza, ili ispred nas. Takva su vremena.

Nedavno ste postavili instalaciju, kao odraz tih naših vremena, oko apokrifnog Jevanđelja Marije Magdalene, čitavo isprskano krvlju.

- Sve je poprskano krvlju. Cela naša istorija i istorija sveta. Hrist razapet na krstu je poprskan. Sve je u krvi.

Danas, tek, ne prestaje da prska?

- Zapadna Evropa i Amerika uporno razbijaju narode i države u korist njihove civilizacije. Od Balkana, do Arapskog proleća. Hoće da vladaju svetom. Jači vlada. A oni su momentalno jači, pa sebi daju pravo da razbijaju. Tako su razbili i Jugoslaviju, i Srbiju, i sever Afrike. Razbijaju gde stignu. Pa im se posle to razbijanje obije o glavu.

Kako biste naslikali portrete prosečnog Srbina i zapadnog Evropljanina?

- Običan Srbin je stabilan čovek, razvijen, osećajan, pomalo drčan i ohol, ali pun energije koju nije iskoristio na pravi način. Napravio bih ekspresionističkog tipa, punog boje i energije, ali koji ne vidi šta tačno s njom treba da radi. Stajao bi na platnu i gledao. Ne bih ga napravio u pokretu. Pun je rana i ožiljaka, izboden, ali stoji i mrko gleda u neodređenom pravcu. I niko mu ništa ne može. Prekoputa ga posmatra uglađen tip, Evropljanin, izbiflovan i jalov, vrlo ljubazan, gladak, pristojan u odnosima, hladan, bez rana, u lepom odelu, bez emocija. Ne vidi gde bi ih upotrebio. Grozničavo razmišlja gde da ode na godišnji odmor i to mu predstavlja veliki problem. Stalno se kreće, a u stvari je inertan tip.

Na Zapadu je danas veoma opasno izaći na ulicu, a na vašim slikama je rizično ući i u sopstveno kupatilo?

- Gine se, od bračnog kreveta, preko kupatila, do nuklearne eksplozije. Od sunačne plaže, do atomskog rata. I svaki kutak je mesto velike opasnosti. Slikam ga uporno već decenijama. Tu nalazim najveće zadovoljstvo i inspiraciju, u šest kvadrata moje slike, gde čovek mora da pređe preko niza zamki i iznenađenja. Prava je umetnost preživeti.

Ima li u takvim uslovima mesta za sreću?

- Treba, najpre, postaviti sebi pitanje šta je to sreća. Nesreće su svakodnevne, ali svaku lošu vest pokušavam da pretvorim u dobru. Najgora vest je smrt, ili kad vidiš da ona dolazi. Sve drugo je dobra vest. Sreća može da zavara. Mislio sam da samo glup čovek može da bude srećan, a onda sam sa mojom Majom sreću pronašao ovog leta. Čitav život je jedna velika nesreća od koje treba praviti sreću. I, to je ceo problem naše egzistencije i partije koju igramo na ovoj planeti. Sasvim slučjano smo došli, pa da nešto i uradimo. Lepim bojama farbamo zlo u nešto između sreće i nesreće. Život se nalazi između ta dva suprotstavljena pola i može da bude lep, ako sami sebi ne pravimo bespotrebne probleme. Sve je u našoj glavi.

Ovakvav svet pogoduje slikarima?

- Sve je ekspresivno i u potpunoj neizvesnosti. Scene su stravične. Živimo u neposrednoj opasnosti od apsolutne i totalne eksplozije. A eksplozija je puna boja. Samo daltonisti ništa od toga neće videti.